Pepeljuga?

„šolja na pola“

E, ovako;

U jednom zbrkanom kraljevstvu, malo drugačijem i malo svom, snove je snevala ostarela Pepeljuga. Bajka se, negde, u Nedođiji zakačila za strujni kabal, protresla se od teškog strujnog udara i pobrkala joj se slova, pa ni Pepeljuga nije Pepeljuga, a ni kraljevstvo nije kraljevstvo. Sve je offline. Svet u sebi i za sebe. Pepeljuga dobila virus smrtnika i stari, kao sav živi svet. Ali jedno se slovo, u kujni zavuklo ispod propalog parketa, pa Pepeljuga od svega njoj namenjenog , čisti pokretima izvežbanim po navici, nalik pokretnoj traci. Dani prolaze. Isti. Sve zakočilo, pobrkalo se i šljaka obrnuto. Zaglavilo se u stvarnosti. Bajka se smutila od strujnog udara i zapela u stvarnosti. Greota. Samo, Pepeljuga sanja. Molim zle veštice da skinu čini, jer ona se zbrkala, smuvala i promenila. Zaboravila da postoji princ, zaboravila bal, zaboravila prijatelje…zapela, bre, u kujni! Samo, taj deo bajke zapamtila i ponavlja iz dana u dan isto, kao pokvarena ploča. Vile, vilenjaci, štapići, ribice i ostali čudotvorci, stvar je hitnaaa! Hitna je jer je malo, samo malo, probudila „šolja na pola“. Svaki dan je sačeka isto na mestu gde se zatekla;

…kao da kuva za vojsku…kupite kazan, breee!

Pošto zašto, računica odgovara svima, a on nije svesna da se njoj ne isplati, samo, je malo bole ostarela leđa. Nešto je i bolesna, kija, kašlje i sve je sporija, pa zaostaju radovi. Ona služi samo tri patuljka. Patuljci su od strujomlaćenja pobrkali ulogu sa zlom maćehom, a nema ni ogledala. Postoji problem, veliki, opasan po čitavo kraljevstvo. Pri teleportovanju u paralelni stvarni svet, geni poludeli, pa se Pepeljuge klonirale. Virusna multiplikacija je prešla u pandemiju. Šifra crveno! Razmnožile se Pepeljuge po ovom kraljevstvu, a preti zaraza šire razmere, ako se ne uveze vakcina. Preventiva ne pomaže. Ništa ceđeno,  cveklasto, bademasto, šejkovano i zdravo za mozak. Nadležni u saradnji sa patuljcima izračunali da se Pepeljuge isplate, povezali se sa privrednim tajkunima i Pepeljuge se samo štancuju, kopiraju mašinski. Nauka je čudo u službi zla. Moral, etika, empatija su na dnu dna i niko se ne buni. Kakav #GMO, to je sitnica! Pepeljuge uništavaju kraljevstvo, nesvesno…pomažu stvaranju gotovana, dokonaša, nevaspitanaca, mlakonja i seronja čija računica je jasna, a i lepa i lagodna navika.  Edukativno štivo ne pomaže, probala sam da „proturim“ Laleta, ali slaba vajda…ne reaguje adekvatno. Malo pobegne, pa se vrati u kavez na sigurno, a puštam periodično ovo…evo i ovde, čisto poučno:

http://www.youtube.com/watch?v=rYA4NurJ5ck

Motivaciono sam okačila ekran laptopa iznad sudopere. Nema vajde. Dani se nižu, pandemija uhvatila maha, sve se više sudaram sa naštancovanim Pepeljugama, mašina i propaganda tajkunskih faca je sve jača. Zato molim vile, ribice, štapiće, vilenjake i ostale magične pojave da se teleportuju iz sveta bajki i promene stvarnost. Stvarnost, definitivno, ne šljaka. Pepeljuge stare, kao sav stvarni svet, kako da pravu vratimo u bajku i uništimo mašinu? Nema nam spasa. Stvarnost se menja brzinom svetlosti, bajka bledi, a zaraza je uzela maha. Patuljci pobrljaveli, nesvesno i po navici se baškare i zaboravljaju da im je Pepeljuga prijatelj. A kao najveća opasnost, javila se čudna pojava, pomešali se likovi i bajke. Više se ne zna ko je ko, ko je Snežana, a ko Pepeljuga? Nestaje svet prinčeva i ljubavi i poljupca buđenja. Bledi bajka i srećan kraj. Ljubav za ljubav! Moja iskrena molba, svim razumnim bićima, probudite se iz stvarnosti i vratite bajke u svoja srca, možda ne izblede, možda se probude. Moj sledeći pokušaj je imitacija hrabrog princa, da se trgne iz sna, da se seti da je njena zemlja bajka…izvoli zaspala, ovo nije kraj mog pokušaja:

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

Ljudi, stvarni ljudi, život ume da postane stvarna bajka. Probudite Pepeljugu od strujnog udara, vratite joj sećanje i nabavite vakcinu. Ne ostavljajte bajke da blede i ostanu same, da se mešaju likovi…i bajke imaju mame koje se bore, na svoj način, da bajkama vrate snove. Nije sve tako crno, do skorog viđenja, sa terena:

http://www.youtube.com/watch?v=bLyyxgEZ_80

Smrt struji visokog napona! 😉

P.S.

Zahvaljujem se divnoj stranici „Crtani film u 7:15″ za sav materijal i motivaciju…takva stranica treba svima nama. Hvala. ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Pikolino

Jedino što sam uspela, u ovom životu, je što sam prenela ćerki genski ili namerno suštinu snevanja. Kako će to ona da upotrebi, na njoj je…nadam se da će bolje da upravlja ćilimom na kom leti 🙂 Današnjoj deci, u svoj ovoj besparici, pokušavamo da damo više, sve više i još više i moralno i materijalno, bar se nadam da je tako.

U vreme mog tinejdžerstva, u prodici u kojoj se činilo da imam sve zvezde s neba (onima sa strane, provincijskim procenjivačima) moj svet je bio dnevna soba i ugao u kome je stajao sjajno i ponosno, kao soba u malom, mister Pikolino. Da li se sećate te rukotvorine na koju sam i dan danas ponosna što je bila u mom vlasništvu? To je soba u malom: ladice za knjige i odelo, sto na dve noge bez dodataka i krevet koji se kopčao starim tipom sjajne i ogromne kopče…sklopljeno to se sve svodilo na sjajnu braonkastu stvarčicu kojoj je trebalo samo ćoše sobe od 2m uz zid prema prozoru koji je gledao u trešnju iz komšijinog dvorišta i pratio njene transformacije tokom godina. To je bio čitav moj svet za snove i stvarnost, a ja sam bila bogata do neba. Moj otac je živeo u verovanju da spavaća soba čuva brak i nije bilo rasprave po tom pitanju (sad ga razumem i opravdavam)…ako se uzme sramna činjenica u razmatranje da sam do drugog razreda, sasvim komotno, bila spakovana u krevecu za bebe i noktima slikala po zidu svaku noć pred spavanje, Pikolino je bio Božiji dar i moja sloboda i let u sopstveni svet u dnevnoj sobi… ovo izgleda čudno i uvrnuto za današnja psihijatrijska tumačenja ali ja sam bila dete koje je imalo sve od ljubavi do putovanja po okolnim zemljama na letovanja i od svega najvrednijeg tatu koji me je na sankama vukao u vrtić, svako jutro i veče izmišljao najlepše priče za buđenje i spavanje, jedno nasmejno i optimistično stvorenje koje je obožavalo ljude i videlo ih u najlepšem svetlu pa to prenelo meni (kasnije sam shvatila da svi nisu dobri). Ja sam domaće zadatke pisala u kafani (deda mi je imao kafanu). U pauzama sam na stolu zstrtom kariranim stolnjakom pevala pesme Daliborke Stojšić i gurali su mi komade mesa govoreći: „…jedi sine da budeš lepa kao Daliborka, molim te…“ Bilo je sramotno da najstarije kafansko unuče i dete poznatag provincijskog lekara bude najkržljavije, mislila je moja baka (carica u zemlji baki, za mene). Puno puta posle škole sam sa tatom završavala u kafanama gde sviraju dobri harmonikaši i tatini prijatelji gde sam se drala u mikrofon da ne zaspim…u kafani sam krštena, kafana je moja druga kuća (tu je bio svet koji bih dala mojoj ćerkici za još lepši osmeh ali nema, nema više samo je priča ostala). Nakon svih pustolovina sva sanjiva sam dolazila na mesto vraćanja, na mekan dušek u naručje Pikolina sa pogledom na trešnju čije su grane u mraku ličele na sve i svašta zavisno od utisaka koji su me tokom dana poneli. To je bilo mesto za moje snove kojih se nisam odricala, moj kutak za moj svet…htela sam da vidim kao je to biti balerina i išla sam na balet (nisam bila loša), rolala sam na rolšuama svuda u snovima i nije mi bilo teško da sa njima vijugam po bioskopu i ne obraćam pžnju na zgranute poglede nameštenih provincijskih dama, maštala sam o prvom zagrljaju sa prvom ljubavi zelenih očiju kao voda potoka i doživela ga, vozila bicikl bez ruku, penjala se i tukla sa dečacima i igrala hokej na travi  vraćajući se kući modra i polomljenih stalnih zubića na opšte zaprepašćenje mojih roditelja, menjala gimnazijske smerove na Šuvarskim probama školovanja (čist promašaj u obrazovanju i ko ga pusti da sakati buduće generacije)…ali lektire su bile lektire, knjige su se tretirale kao dragocenost i čuvale (ja sam moje i na fakultetu uvijala u sjajne papire)…da ne dužim i ne skrećem sa teme, vremena se promeniše…preselili smo se u drugi stan i teška srca sam poklonila Pikolino mlađem bratu od ujaka da na njemu sanja. Imala sam svoju sobu i potpunu slobodu da lepim, premeštam, prepravljam, razmeštam da radim šta hoću u mom svetu…to vreme , neko čudno vreme, od mene je načinilo mladu osobu koja je loše upravljala svojim snovima…snovi su i dalje bili puni boja ali je realizacija bila traljava kao što je fakultet koji nisam želela i ostala mladalačka gluprdanja i dalje dobrog deteta. Ništa pogubno nisam konzumirala, kao droga i alkohol i skitnja po lošim mestima ali sam birala pogrešan smer za dalja uspešna životna i poslovna delovanja…i rekla sam, kriv je Pikolino! Kriv je, kriv do dna…normalno da sam znala da sam kriva, samo i jedino, ja. Nisam znala da upravljam ćilimom na kom sam letela iz snova i u njih nazad, nisam bila dovoljno čarobna da stvarnost postane moja bajka i ničija više…

Zato bajkoviti ljudi i sanjalice, proverite navigaciju svog ćilima i popravite sve vezove, rese i resice na njemu da njim doletite iz snova i u njih nazad, bezbedno…e, to ću pokušati da ispračim mojoj devojčici jer ne mogu sa njom da letim na njenom ćilimu i po njenim snovima. To će morati da nauči sama! A što se tiče mister Pikolina, ima on svojih zasluga ali ja ga vidim, danas, i u uglu kujne u traljavo neiskorišćenom vremenu sa kutlačom i varjačom i prašnjavim diplomama u delovima papira vraćenih nazad i ljubazno odbijenih oglasa…gde ste 12 godina posle porođaja, gospođo maštovita 😉

Mojoj bubi za rođendan, mama ♥