Archive for the 'Uncategorized' Category

17
феб
13

Ne znam…

 
Postala sam golicljiva :)) 
Japanci su radili neka istraživanja i došli su do zaključka da je potrebno smejati se, najmanje, 15 minuta dnevno. Zdravo je, strašno je zdravo, smejati se. Ništa te ne zagolica kao lepo prijateljstvo. Svi dobijemo krila…
P.S.
…ova slika je moja net krađa, ali kad moraš da ukradeš, bar na tren…
 
Postala sam golicljiva :)))

Ne znam koliko toga može, u ovoj mojoj i meni čudnoj kutiji što nosim na ramenima, da se smesti, a da ne zasmeta i meni samoj. Neke stvari na, tom nedefinisanom mestu, radim golim srcem (gotovo većinu), a opet svako jutro iz iste šolje, u istom ritmu pijem istu kafu…i samo tako mi je dobra. Činim te vezane, ustaljene pokrete, mehanički, sa punim zadovoljstvom i sebično tražim mir da sa, tim ritmom, puna srca namestim ili pobacam sve stvari po rzličitim uglovima te iste kutije što se vezala za moje telo, koje godinama ne osećam kao svoje. Sudaraju mi se delići po njoj, odbijaju od uglova stvarajući meni neke nejasne slike, često nalik kasnoj jeseni bez šarenog umirućeg lišća sa golim granama upletenim u čvor. Tu zapnem. Tu ostanem i stalno, taj čvor, odvezujem rečima. Ne znam, koliko dugo, imam vremena da se bavim odvezivanjem tog čvora, na moj način…jer tu se zamrsim, tu potonem do dna, tu kopam da prvo sebi objasnim jasno. Većina se ne zdržava na čvorovima u svojoj kutiji, a verovatno ni ne dopre do njega, ne traži smisao njegovog postojanja ako su neke stvari, već, nečijim tuđim rečima objašnjene.

Kažu, da ti čvorovi stvaraju duboke virove, tu zapne i uznemiri se reka života, tu te povuče na tamna, nepoznata dna, sa ili bez pružene grane sa obale. Odatle se valja kloniti, to mesto zaobići. Nije pogrešno biti svoj ali nije ni lako, nije obajšnjivo, svima. Samo, par duša, u korak sa tobom, može da podnese stvari u toj kutiji, ne sve, nikako sve jer ni ista kutija ne podnosi ritam srčanosti koji ih razbaca po uglovima i zidovima, uz tresak i lomljavu. Ne znam, koliko dugo i kako je moguće, stalno se baviti stvarima u kutiji, odmotavati i skrivati u šarene papire, na sopstveni način? Ne znam…

Ipak, je gomila stvari poređana izvan sopstvene kutije, u nekom nametnutom i trenutnom redu, koji se teško podnosi, ali neminovno vlada i postoji. Te redne, vanjske stvari nije teško po ustaljenom redu pratiti i pijačnu ponudu kupiti za bedni groš, ako ga imaš. Pijaca je, uvek, šarena i puna boja, ali te boje nisu poređane po sopstvenom redu. Uspeh je da spoljašnje šarenilo sklopiš u svoj spektar da ne štrči, a ostane samo tvoj. Žive boje naneti u sopstvenu sliku je magija, kao prava ljubav, kao dar od Boga da ostaneš svoj u njegovom svetu. To je ono što zvuči kao, oboji spoljašnji svet njegovim bojama, na svoj način. Nauči da živiš, šareno, za svoj groš. Ne znam…

Najlakše je pobeći od tolike vanjske obojenosti u neki imaginarni mir, ali samo na kratko. Što duže, to ostajanje je bolnije. Dno se gubi, rupa ostaje bez dna i prekopavanje i produbljivanje iste tajne, stvara prividni svet tišine smešten, u jednoj jedinoj stvarčici, u uglu kutije o kojoj pričamo. Često, od težine njenog postojanja, u tom uglu, nakrivi se na tu stranu pod teretom i tako drugima postaje smešna. Vanjski smeh se ne tumači, iz razloga, što stvara drugi čvor i oduzima potrebno vreme, za njegovo odvezivanje. Ako ne znaš da se nasmeješ sam sebi u znak života na sopstveno postojanje, nećeš umeti da se smeješ sa drugima i učiniš sebi zadovoljstvo da u masi osetiš sreću svog postojanja. Najslađe je krišom se smejati, sa nekolicimom njih iz gomile, na sopstvenu temu u isti dan, trenutak i čas. To su spone, niti, a opet se različito dožive. Sitne, dozvoljene krađe…igra za groš, za smeh. Deljenje. Ne znam…

Jedino što od svih pobrojanih stvari znam je trenutak sreće. Trenutak, tajno ukraden, pokretom, delom, rečima, igrom…igre, nevine i dobronamerne, golicljive igre su stvari iz kutije što vračaju dete u odraslo telo. Golicaju negolicljive, zavezane u čvor u sopstvenim kutijama, izbacaju u neki spoljni svet boja poređanih na njihov način za smeh, za zdrav golicljiv smeh, ukraden na tren, u tren za delić sreće…za groš ako ga imaš udžepu, za postojanje, za igru…deljenje, „prva računska radnja koju treba pravilno naučiti“.

Ostalo, ostavimo tišini…ne znam.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Advertisements
25
дец
12

Ispovest

Ne mogu, sama, na peronu da stojim, da ispraćam sve vozove,

ne mogu, mirno, da posmatram kako poslednji odlaze,

ne mogu sećanja da potisnem, da prestanem da osećam,

ne mogu više, samo, da želim, a ništa da ne dobijam…

ne mogu više da ćutim, da puštam da me gaze,

da gmižem kao gmizavac i nestajem put staze…

ne mogu da prihvatim da rođena sam takva,

da nema moje zvezde ispod zastora mraka.

Ne mogu da ćutim, da pravim se nema,

da ne vidim šta jeste ispod sopstvenog trema.

Ja, ne mogu više da čekam i gledam,

da lomim led ledeni, okovan bedem

i sve su mi staze gorke kao pelin jer molim se i nadam,

i čekam i gledam…

ne mogu da živim u priči što priča se sama,

to rima nije moja i sve je tuđa šala,

ne priznajem reči što dolaze same,

ja hoću da bežim u svoj svet drame…

ja, ne mogu više, ne mogu i neću,

pustite me mirno da priči upalim sveću,

pustite da dogori, ne gasite plamen,

da gori za pokoj i nestane, navek!

Ja, ne mogu više, sama, na peronu

da stojim i gledam, poslednje što odlaze,

dugo čekane, moje obećane vozove…

23
дец
12

Lela

Nisam verovala da je moguće biti i živeti u svetu sopstvenih senki, da njihov odraz ne prati sjaj sunca, da se prostiru nepravilne i neme, živeći život duhova. Brzo su mi objasnili pravilo da se Ja ne naglašava, da moram ne postoji za druge, osim, za mene…na belom papiru objašnjavajući, obične, prirodne stvari naučila sam da koristim, „na osnovu prikazanih činjenica da se zaključiti“ da ne postojim Ja… i postala sam senka sopstvene senke i po ulicama, nenamerno, raspoznavala i zagledala se u meni slične, noseći krivicu sopstvene nesposobnosti, da objasnim sebi da volim i želim da živim kao Ja. U tom nemom svetu dobješ neki instikt za obično preživljavanje i druge senke oko tebe postaju ti bliske, a njihovo treperavo „nepostojanje“ osećaš i razumeš.

Često, sam šetala ulicom kojom je hodala ona, Lela, i osim što su nam imena počinjala na isto slovo drugima ni po čemu nismo izgledale slično, a osećala sam da me talasi čudnih boja drmaju i tresu iz sopstvenog korenja kad prolazi pored mene i na njeno: „Zdravo“, i na osmeh čudnog oblika usana, sam mi se pogled obarao na vrhove sopstvenih cipela, a misli počinjale da teku u ritmu koraka. Išla je, samo tom ulicom, samo u jednu prodavnicu, samo je jednom u toku dana izlazila iz kuće, a sretale smo se i pogledi su nam se stapali na tren, dubok i jezivi tren prepoznavanja i razumevanja. Čini mi se da sam jedina shvatala njen osmeh, a tumačenja i šaputanja prolaznika koji su ostjali iza nje izazivala su u meni strah od koga mi se ježila svaka dlaka na telu, po navici i iz bolne slabosti, okretala sam se da čujem šta ostaje iza mene…normalno, to nisam uspevala ali sam znala da senke senki, jedino, iza sebe imaju takav trag, trag nekog drugog sveta i zbog istih tragova nemaju realno obličje, realnog postojanja ali su projektovana slika opisana rečima iste „realnosti“. Tako su se stvarale senke koje hodaju ulicama sopstvenog sveta i u svom minijaturnom projektovanju, gubile su se i živele u sopstvenoj bajci, naviknute, neme, nezvane, neshvaćene, nepravilno opisane. Ne znam kojih je godina Lela jer smo se poklapale u istom paralelnom svetu i činilo se da zajedno starimo, u isti dan. Nekad, kada bih cipelom zagazila preko linije u realna postojanja, a dešavalo mi se često, gubila sam vezu sa njenim česticama i energijom njenog postojanja. U tim momentima, iza linije, pitala sam se šta se dešava sa svim „realnim“ dušama oko mene i da li su one stvarne i prave. Sva ta lica poznata, bistrih pogleda i „čistih osmeha“ bila su mi daleka, hladna, nedukučiva…ne, njih nisam osećala, oni su stranci u mom telu, ćelija koja se sama odbacila… 

Lela je hodala brzo, uvek u žurbi, uvek rasčupana ili sa čudnim kapama pokrivene glave, u papučama koje su odzvanjale i klizale se po ledu, nezainteresovana za sliku koju ostavlja. Lela je žurila, Lela nije imala vremena za sopstveni dah. Kupovala je isti hleb, iste kifle i tošila istu sumu novca, svaki dan, u istoj prodavnici. Lela nije bila u vremenu, Lela je postala senka sopstvene senke…nije bila takva u istoj maladosti koja se poklapala sa mojom, bila je drgačija, tanušnug struka, plave kose i veselog pogleda, smotana u dugačke suknje i cvrkutava, primećena… Lela je bila slatka, pričljiva, druželjubiva…plenila je poglede. Promena se dogodila i ista promena je nazivana raznim imenima, a niko nije osećao talas boli i razočarenja, teških događanja koja zahvataju i povlače u osamu…ne, ona nije bila jadna, bila je prkosna u svim promenama, i to je ta iritacija za trag „stvarnog sveta“.  Ljuta sam na sebe, na svet oko sebe kad gazim cipelom preko ivice u stvarnost i skrcala bih nameštene poglede i lažna, neosetljiva šaputanja, za Lelu. Ona nije moja sestra, majka, drugarica, rođaka, ništa od toga, samo mi je bliska u venama. Ni jedno drugarstvo nije tako jako kao ova povezanost i čuvam je kao retku dragocenost, da je nikome ne poklonim. Lela ima Ja, neznalice bistrog pogleda bez svog sveta u očima našminkanim tuđim bojama…

Danas, pišem o Leli jer je nisam videla. Pitam se da nije prošla neprimećena, bojim se da nisam izgubila ta posebna odlaženja u nestvarne, povezane svetove gde žive tiha osećajna bića, duge senke sopstvenih senki…ne moram ništa, ne upotrebljavam Ja, samo, na osnovu promatranja i osećanja pokušavam da vas zajedno sa sobom uvedem u drugi svet koji je krhka senka, za vas i mene nestvarna prašina koja se rasturi pod našim neosetljivim koracima…

Lela je posebna…

 




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

новембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца