24
нов
12

Pikolino

za mamu

Jedino što sam uspela, u ovom životu, je što sam prenela ćerki genski ili namerno suštinu snevanja. Kako će to ona da upotrebi, na njoj je…nadam se da će bolje da upravlja ćilimom na kom leti 🙂 Današnjoj deci, u svoj ovoj besparici, pokušavamo da damo više, sve više i još više i moralno i materijalno, bar se nadam da je tako.

U vreme mog tinejdžerstva, u prodici u kojoj se činilo da imam sve zvezde s neba (onima sa strane, provincijskim procenjivačima) moj svet je bio dnevna soba i ugao u kome je stajao sjajno i ponosno, kao soba u malom, mister Pikolino. Da li se sećate te rukotvorine na koju sam i dan danas ponosna što je bila u mom vlasništvu? To je soba u malom: ladice za knjige i odelo, sto na dve noge bez dodataka i krevet koji se kopčao starim tipom sjajne i ogromne kopče…sklopljeno to se sve svodilo na sjajnu braonkastu stvarčicu kojoj je trebalo samo ćoše sobe od 2m uz zid prema prozoru koji je gledao u trešnju iz komšijinog dvorišta i pratio njene transformacije tokom godina. To je bio čitav moj svet za snove i stvarnost, a ja sam bila bogata do neba. Moj otac je živeo u verovanju da spavaća soba čuva brak i nije bilo rasprave po tom pitanju (sad ga razumem i opravdavam)…ako se uzme sramna činjenica u razmatranje da sam do drugog razreda, sasvim komotno, bila spakovana u krevecu za bebe i noktima slikala po zidu svaku noć pred spavanje, Pikolino je bio Božiji dar i moja sloboda i let u sopstveni svet u dnevnoj sobi… ovo izgleda čudno i uvrnuto za današnja psihijatrijska tumačenja ali ja sam bila dete koje je imalo sve od ljubavi do putovanja po okolnim zemljama na letovanja i od svega najvrednijeg tatu koji me je na sankama vukao u vrtić, svako jutro i veče izmišljao najlepše priče za buđenje i spavanje, jedno nasmejno i optimistično stvorenje koje je obožavalo ljude i videlo ih u najlepšem svetlu pa to prenelo meni (kasnije sam shvatila da svi nisu dobri). Ja sam domaće zadatke pisala u kafani (deda mi je imao kafanu). U pauzama sam na stolu zstrtom kariranim stolnjakom pevala pesme Daliborke Stojšić i gurali su mi komade mesa govoreći: „…jedi sine da budeš lepa kao Daliborka, molim te…“ Bilo je sramotno da najstarije kafansko unuče i dete poznatag provincijskog lekara bude najkržljavije, mislila je moja baka (carica u zemlji baki, za mene). Puno puta posle škole sam sa tatom završavala u kafanama gde sviraju dobri harmonikaši i tatini prijatelji gde sam se drala u mikrofon da ne zaspim…u kafani sam krštena, kafana je moja druga kuća (tu je bio svet koji bih dala mojoj ćerkici za još lepši osmeh ali nema, nema više samo je priča ostala). Nakon svih pustolovina sva sanjiva sam dolazila na mesto vraćanja, na mekan dušek u naručje Pikolina sa pogledom na trešnju čije su grane u mraku ličele na sve i svašta zavisno od utisaka koji su me tokom dana poneli. To je bilo mesto za moje snove kojih se nisam odricala, moj kutak za moj svet…htela sam da vidim kao je to biti balerina i išla sam na balet (nisam bila loša), rolala sam na rolšuama svuda u snovima i nije mi bilo teško da sa njima vijugam po bioskopu i ne obraćam pžnju na zgranute poglede nameštenih provincijskih dama, maštala sam o prvom zagrljaju sa prvom ljubavi zelenih očiju kao voda potoka i doživela ga, vozila bicikl bez ruku, penjala se i tukla sa dečacima i igrala hokej na travi  vraćajući se kući modra i polomljenih stalnih zubića na opšte zaprepašćenje mojih roditelja, menjala gimnazijske smerove na Šuvarskim probama školovanja (čist promašaj u obrazovanju i ko ga pusti da sakati buduće generacije)…ali lektire su bile lektire, knjige su se tretirale kao dragocenost i čuvale (ja sam moje i na fakultetu uvijala u sjajne papire)…da ne dužim i ne skrećem sa teme, vremena se promeniše…preselili smo se u drugi stan i teška srca sam poklonila Pikolino mlađem bratu od ujaka da na njemu sanja. Imala sam svoju sobu i potpunu slobodu da lepim, premeštam, prepravljam, razmeštam da radim šta hoću u mom svetu…to vreme , neko čudno vreme, od mene je načinilo mladu osobu koja je loše upravljala svojim snovima…snovi su i dalje bili puni boja ali je realizacija bila traljava kao što je fakultet koji nisam želela i ostala mladalačka gluprdanja i dalje dobrog deteta. Ništa pogubno nisam konzumirala, kao droga i alkohol i skitnja po lošim mestima ali sam birala pogrešan smer za dalja uspešna životna i poslovna delovanja…i rekla sam, kriv je Pikolino! Kriv je, kriv do dna…normalno da sam znala da sam kriva, samo i jedino, ja. Nisam znala da upravljam ćilimom na kom sam letela iz snova i u njih nazad, nisam bila dovoljno čarobna da stvarnost postane moja bajka i ničija više…

Zato bajkoviti ljudi i sanjalice, proverite navigaciju svog ćilima i popravite sve vezove, rese i resice na njemu da njim doletite iz snova i u njih nazad, bezbedno…e, to ću pokušati da ispračim mojoj devojčici jer ne mogu sa njom da letim na njenom ćilimu i po njenim snovima. To će morati da nauči sama! A što se tiče mister Pikolina, ima on svojih zasluga ali ja ga vidim, danas, i u uglu kujne u traljavo neiskorišćenom vremenu sa kutlačom i varjačom i prašnjavim diplomama u delovima papira vraćenih nazad i ljubazno odbijenih oglasa…gde ste 12 godina posle porođaja, gospođo maštovita 😉

Mojoj bubi za rođendan, mama ♥

Advertisements

3 Responses to “Pikolino”


  1. новембар 24, 2012 у 10:50 pm

    Hi, this is a comment.
    To delete a comment, just log in, and view the posts’ comments, there you will have the option to edit or delete them.

  2. децембар 26, 2012 у 11:05 am

    …da li ti je, neko, rekao da si divan i pažljiv? zaista si me obradovao 😀 ♥


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s


tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

новембар 2012.
П У С Ч П С Н
    дец »
 1234
567891011
12131415161718
19202122232425
2627282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца


%d bloggers like this: