17
мар
13

#onokad kao pišeš dnevnik

Čudno jutro danas, meni. Nekako je pisanje olovkom zamorno i teško se greške brišu. U svim tim greškama, ponovo, se neko slovo izmigolji i moraš da precrtavš.

 Ali ti neću pričati o tome, to se stalno dešava. Već si velika. Umesto toga možeš da se setiš nekih, možda, ne/bitnih stvari ali iz ove perspektive, danas, svaka sitnica proživljenog postaje bitna. Setićeš se mojih uobičajenih navika, kao što su jela koja volim da jedem, boje koje nosim i volim, priča i pridika, nekih normalnih svakodnevnih stvari. I kad sam kod sećanja, kao da me zahvata neka sitna nasledna nota Alchajmera, dok tvoja baka mirno spava. To ti je sve poznato, ali ti nisu poznate note odakle toliko zelenila u očima tvoje mame i šta je sve zelenim obojilo.

Zavolela si zeleno, zeleno i žuto, zbog mene. Ja ti sada pričam kao da je svejedno, ali u samoj suštini, u samoj biti sećanja sve je jedno kad okreneš tu kocku. Nije bitno da li si izvukla šesticu ili jedinicu, sve postaje i ostaje jedno u samom sećanju.  Imam, svesnu nameru, da ti pričam o svojoj prvoj  ljubavi.

Nešto mi teško ide pripovedanje, a onde na sofi sve je izgledalo lagano i slikovito mameći mi isprekidane osmehe od slika koje su se nizale. Prve ljubavi se obično obeležavaju po nekim drugim, veruj mi, ne/bitnim stvarima, kao što je prvo vođenje ljubavi, ali svi smo drugačiji i kod mene je teklo na neki moj način, obeleživši čitave moje buduće krajolike u sećanje. Najnevinije doživljavanje prve ljubavi, sa ukusom knjiga i starije generacije, poznatog društva iz škole. Sve, kao, face i samo jedna bitna meni. Neki od njih su i danas ovde, viđali smo se i povremeno družili, a on je u „Belom Svetu“ oženjen školskom drugaricom, onom malenom plavom koja je upala umesto mene, na svoje sudbinsko mesto.

I neka te ne lažu da se samo prvo vođenje ljubavi pamti. Moje je ovo sećanje lepše i nežnije, osetljivije. Ovde je nešto nemerljivo. Ovde je, nešto, što se teško opisuje i objašnjava, a ostane nezaboravno. Nešto, što većina na sličan način doživi ali ima, ili nema potrebu da to kaže ili napiše. Vreme ističe, istope se sekunde pretvorene u sate i godine i svaki trenutak proživljenog (kao što sam rekla) učini ti se bitnim.

Zato, malo, o nekim momentima kroz koje svi prolaze i dozovu ih nekad. Neka priča, jednako bitna sad kao i pre, za potreban osmeh. Nešto kao;

 Ukus ustezenja od poljupca, držanje za ruke, besciljne i nepregledne, drhtave šetnje po kraju. Prvo javno i glasno priznavanje ljubavi pred publikom i ocem koji te sebično svojata i ne dopušta odvajanje i cepanje od detinjstva (verovatno, da sve devojke slično dožive);

–           Ja imam momka!

–          Koga imaš?

–          Momka imam!

–          Ne šali se, pregaziću vas kolima po ulici. Samo se usudi?!

–          Imam momka i volim ga, volim ga!!!

–          Ko je taj zamza, nos ima da mu polomim – ko jeee?

–          Taj i taj, od oca tog i tog, majke te i fina familija i dobar dečko i sve „po želji“!

–          I volim ga i neću to da batalim i tačka!

I sve ovo se ponavlja, biće ti poznato, veruj. No nismo na tom delu sećanja, već, u priči o želji za dodirom, poljupcem i nemogućnosti da se poruši način vaspitanja i obećanje ocu. I možda, ali ne možda, nego je čitava draž u tome. U drhtavim neisprobanim željama, osećajima, strahu, ustezanju od nepoznatog, lažnom ponosu. Ali ne bi bilo ovako, ne bi bilo zeleno sećanje i prva nezaboravljena ljubav i sve ostale merljive po njoj i oči koje se pamte i u drugom navek traže te iste. Ali to ne postoji. To se ne ponavlja, samo, se večno pamti. Doleti, tako, kao drhtava zvezda u povečerje, okiti te mladim mesecom nezaborava, probudi sve tvoje vene i venice i prokulja krv iz njih u uši, celo telo. Zažališ što nije bilo, ali čitav ukus je baš u neprobanom i zamišljenom  osećaju po koži, kosi, na usnama. Zamućeni osećaji neprobane, neskrojene svile koja miguljavo klizi niz telo i zove se nesašivenom i večito željenom haljinom za bal. Bal se pamti, haljina se pamti, osećaji se vraćaju i uvek iznova doživljavaju, klizajući, večito željeni.

To je onaj prostor između dve ruke koje nisu jedna u drugoj, vibracija koja titra do boli. Blizina usana i ukus sjaja od malina na njima, struje što im živce najsitnije pokreće do izobličenja i sve samo stopljena karamela od želje. Neko veče  sam se toga setila, volim i želim da se setim, ne želim da poremetim večitu želju nekim ustajalim horizontom i lošim navikama. Po tim osećajima me se seti. I to sam ja. I svi mi, verovatno?

Nemoj da te varaju da se, samo, prvo vođenje ljubavi pamti. Nije istina. Ovo bih ti poželela da doživiš i ne mora da se zelenim oboji, oboji ga svojom bojom, svejedno je to, samo neka ostane ovako titravo, ovako pamtljivo, ovako željeno. E, to bih i tebi za prvu ljubav poželela. Da stvarno imaš čega da se sećaš.

Advertisements
06
мар
13

Može li?

Drvo Života

Drvo Života

Pokušavam

da je shvatim

i mir i slobodu

da joj vratim…

može li različito

da se zalije,

a da se preko

ivice ne prolije?

Nije joj namera

da na kapi živi,

niti da u uglu stoji

da joj se

bilo ko divi.

Drvo

za sebe može,

ali bez listova

ne može.

I savaki list

joj zlata vredi,

ne bi da kuka,

ni da reži.

Lišće joj je

za koren priraslo,

stablo se izgubilio

I sad bi

slobodu da zahvati,

ali sve na mesto

da vrati.

Može li, može li?

Svaki list ime ima,

oči

da se u njih zagleda,

i jedan

samo njoj pripada.

Taj daha nema,

pokušava

da se ugnezdi,

da ne povredi,

da se

među žive vrati.

Može li, može li?

Taj list

vodu ne traži,

traži
da se izrazi,

slobodom

da se prekrsti

nikad i nikog

da ne ošteti.

Može li, može li?

Može li

dovoljno zelen

da ostane,

svom svetlu

da se okrene,

da diše, da diše…

a ničiji

vazduh
da ne ište,

oko
da ne ubode,

da drugi

list ne probode. 

Može li, može li?

Može li različito

da se pomiri,

sklop da napravi,

da jednom

biljka postane

i ostane,

ali da diše,

da ne nestane?

Tako

je sve prosto,

po prirodi stvoreno…

koren, stablo, lišće…

Može li, može li?

Samo

slobode ište

sobom da se izrazi.

Nek diše?

I sve mi ovo

na Izvini zvuči,

svakom je.

Od toga –  do nečega,

kapi znanja

i hrabrosti ište

da se nauči

sopstvenim dahom

da diše
ili izdiše.

Može li, može li?

Sve suprotnosti

da pomiri,

sobom

da se prekrsti,

nijedan

list da izgubi,

da dahom

ne ugrozi.

Može li, može li?

I sve što se pita,

da li da diše,

da se opravda

i opiše,

nikad neće
da prodiše.

Jer

ako je namera

ćista,

drugo lišće

neće
da probode,

ni sebi disanje

da oduzme.

Zato,

nek’ nauči

slobodno

da diše.

A može li, može li?

pesma sa:
http://vidimtezeleno.com

28
феб
13

Urok

...ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica...

…ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica…

…lepo mi je baba Živka govorila, ona druga baba-tetka iz Jagodine (pokoj joj duši): „Odakle se vraćaš tak’a nagrđena? Lepo ti kažem da se ne smucaš po sokaci i tuđe avlije, ne znaš kak’u sve perad i koske zavezuju u crveni konaci, na urok ćeš nagaziš…svašta babe meću po avlije,  pragovi i njiva, a ti se samo smucaš i dolaziš taka nagrđena, čumo jedna! Gde si opet bila sa ti mršavi kračići (onda, ne sad), nesrećo jedna! Taki posle samo venu i bledu i nemoš da i’ iščupaš, blentušo jedna. Kuj babu da nađe da te raščini i one se profundarisale niš’ ne vrede i samo pare drpišu. Naposlena da si, čumo jedna!“…i zaveže mi kapiju…

…ko babe sluša?! Ne bi bile, babe…

…i krenem ja „onomad“, malo ovde, malo onde, malo levo, pa desno i pravo, kad tap! Lepa avlija blagotinja jedna…da pojedeš i popiješ, da zasedneš, a i da pričaš…milinka. Sa druge strane, neki brat od strica (tu ti sve „moj do mojega“), priča „ne zavezuje“, gaji razno cveće i kači šarene ukrase, povratnik građanin…oba školarci. Ja čas u jednu, čas u drugu svrnem na minut, nekad samo gvirnem, a nekad koju i prozborim. I dan po dan, reč po reč, cvet po cvet, napravi se čudo. Teška nesreća, što bi rekla baba Živka. Celo selo bruji, mene noga nešto boli, a i oko mi od nekih trava crveno i mutno vidim, pa ne znam sa selom da zborim. I setim se nje…urok! Urokljiva sam bila od kad sam se rodila, tako mi rekli, prosto, urokljiva i sad nemam gde? Sedim u mojoj avliji i zvirnem, nije da nije, a oni po svom i po mom. Da mrdnem ne mogu, ćutim, a ne mogu ni da ćutim…jedan se beči na plavo, sam sebe u ogledalo ne sme da pogleda, da ga zub ne zaboli i ne prestaje da ronda. Drugi baca papiriće i gaji cvećke…svima lepo, moja avlija vene. E, pa kad ćeš da se smucaš po avlijama, tako ti i treba! Sad sedi, grizi nokte i selu ne odgovaraj…ćutanje je zlato! I slušanje. Uši mi, već, porasle. 😉

Da je meni Živka živa, „oma“ bi mi babu našla da me razbaje. Koliko sutra, idem sveću da joj zapalim…zaslužila sirota koliko se namučila i ništa me nije naučila. Pa se smucaj, ako smeš! Kad tad ćeš na urok da nagaziš i ništa neće da ti štima i radi. Čik, probaj!

P.S.

…imam i Čuvar Kuću, nemojte avliju i goste da mi dirate! Neka bude ona (danas, samo, za moju kuću);

„Selo gori, a baba se češlja…“

…i kome je smešno, neka mu je na zdravlje! Od smeha niko umro, nije…i ne asocirajte pogrešno, kako vam se hoće…u lepe i vredne avlije se svraća, da poneseš cvet za znanje, i to su mi prijateljske kuće, selo moje! …bar, mislim tako. 🙂 ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 

21
феб
13

Šta, ako…

...stara saksija i biljka...

…a šta ako je život, samo, predigra za druge prolaze i svetove? Šta ako je postojanje, toliko nebitno, da su nebitne sve lepe i ružne vremenske odrednice koje se nazivaju postojanjem?  Šta, onda, što je nebitno što ja i ne postojim, kad je sve to nebitno za ono tamo…neki drugi svetovi, možda paralelni, možda potpuno svoji i drugačiji…mogućnosti…

…šta ako sam, samo, pomislila da je bajka neki drugi svet gde mogu da se sklonim i da nestanem na svoj način…šta ako, moj način nije dobar i nema dobar prolaz za kvalifikaciju u toj predigri, ali to nije bitno…jer ionako, i ja stižem tamo, samo sa lošim prolaznim vremenom…zar je malo biljaka koje su izgubile vreme, i tražile samo kap vode za staru zemlju u staroj saksiji, u lošem prolaznom vremenu, u predigri za drugi svet. I biljke imaju dušu koja lebdi, neprimećene stoje u uglovima i krase naš dom…spustili smo lepu bocu vode da ne kvarimo izgled savršenog postojanja i nemarno im zatvorili jedinu kap, hranu za prolaz u drugi svet. A postoje, sa dušom…dušom kao na dlanu ukradene sa cveta kapi rose, koja nestane na dah…nemarno ispušten dah, a za nju oluja koja je pokupi u nestajanje. Nema dalje. Nema dalje…

…sve gizdave boce su zatvorene i neda se kapi iz nje, za nemarnu sebičnost postojanja pokupljenog sa dubokog, još bogatog izvora postojanja. Biljke se zalivaju, ne previše neke, od neodmerenosti one trunu u starim saksijama i gledamo kako umiru u uglu lepe sobe. Ljubav prema biljkama, ljubav za duše, za druge svetove, bez obzira na loše prolazno vreme, na kašnjenje, sve one stižu tamo…sve ljubavi su drugačije, sve ljubavi pripadaju različitim svetovima, sve ljubavi imaju dušu cveta u saksiji, iz ćoška lepe sobe, traže kap vode za dalje iz zatvorene gizdave boce…i ništa nije mrtvo, i ništa nije potpuno nepotrebno, samo, u sebi skriva drugačiju dušu, drugačije postojanje. Ništa nije zanemarljivo i toliko malo, u ovom velikom svetu predigre sa rzličitim prolaznim vremenom, u putu do tamo…i ima li kraja, ili je kraj u početku, ili je na početku kraj ili je sve beskonačnost? A mi se, toliko, trudimo oko rezultata u samoj predigri…

Gledam Drvo Života, u uglu lepe, tople, sigurne sobe i proveravam koliko listova je nestalo danas i postalo stablo. Tako ona raste, to je njen način postojanja. Gledam sa druge strane, sa one gde pada više svetla, da se naučim da primetim njeno postojanje…da primetim koliko je listova prirodno završilo, koliko je našom nemarnošću uništeno, koliko je njih bilo bolesno i od koje bolesti. Boca, lepa i gizdava boca, pored nje je zatvorena. Biljke se, uvek, zalivaju ustajalam vodom, to je način da bolje napreduju. Da li joj je danas potrebna ta kap, ili ne? Kad bih razumela šta priča, možda, bih joj dušu spasla…i lišće…da ima bolje prolazno vreme, da ne zakači kraj u predigri i ne stigne tamo…da li je to moguće? mislim, da li je moguć kraj, da li postoji tu? Da u to verujem, ne bih joj posvetila „toliko“ pažnje…to je samo negovanje, nemarno, slučajno ili brižno negovanje, jedne duše…

Postoji verovanje, ako Drvo Života gajiš i ono uvene, odlazi jedna duša iz kuće…to se u, u ovom svetu predigre, zove umiranje…a gde odlazi i postoji li umiranje? Mislim da je to samo odlazak, tamo…sa različitim prolaznim vremenom i negovanjem. Pustiću u ovo tamno i sumorno jutro da svetlo na nju, što više padne, da joj umije dušu…pogledaću sve listove, u njima sa očima meni dragih duša, pogledaću koji su celi…jer želim da negujem to lišće…i gledaću dugo, u tišini, u slušanju da naučim šta mi priča…

posle tišine, po osećaju, po ljubavi za svaki list, dodaću kap vode koju ište…da joj popravim prolazno vreme predigre, na putu do tamo…

negovanje…

P.S.

…puno me boli povređeno oko…stvarno.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

…i ne mogu da ubacim drugu sliku koja je tamo…

17
феб
13

Ne znam…

 
Postala sam golicljiva :)) 
Japanci su radili neka istraživanja i došli su do zaključka da je potrebno smejati se, najmanje, 15 minuta dnevno. Zdravo je, strašno je zdravo, smejati se. Ništa te ne zagolica kao lepo prijateljstvo. Svi dobijemo krila…
P.S.
…ova slika je moja net krađa, ali kad moraš da ukradeš, bar na tren…
 
Postala sam golicljiva :)))

Ne znam koliko toga može, u ovoj mojoj i meni čudnoj kutiji što nosim na ramenima, da se smesti, a da ne zasmeta i meni samoj. Neke stvari na, tom nedefinisanom mestu, radim golim srcem (gotovo većinu), a opet svako jutro iz iste šolje, u istom ritmu pijem istu kafu…i samo tako mi je dobra. Činim te vezane, ustaljene pokrete, mehanički, sa punim zadovoljstvom i sebično tražim mir da sa, tim ritmom, puna srca namestim ili pobacam sve stvari po rzličitim uglovima te iste kutije što se vezala za moje telo, koje godinama ne osećam kao svoje. Sudaraju mi se delići po njoj, odbijaju od uglova stvarajući meni neke nejasne slike, često nalik kasnoj jeseni bez šarenog umirućeg lišća sa golim granama upletenim u čvor. Tu zapnem. Tu ostanem i stalno, taj čvor, odvezujem rečima. Ne znam, koliko dugo, imam vremena da se bavim odvezivanjem tog čvora, na moj način…jer tu se zamrsim, tu potonem do dna, tu kopam da prvo sebi objasnim jasno. Većina se ne zdržava na čvorovima u svojoj kutiji, a verovatno ni ne dopre do njega, ne traži smisao njegovog postojanja ako su neke stvari, već, nečijim tuđim rečima objašnjene.

Kažu, da ti čvorovi stvaraju duboke virove, tu zapne i uznemiri se reka života, tu te povuče na tamna, nepoznata dna, sa ili bez pružene grane sa obale. Odatle se valja kloniti, to mesto zaobići. Nije pogrešno biti svoj ali nije ni lako, nije obajšnjivo, svima. Samo, par duša, u korak sa tobom, može da podnese stvari u toj kutiji, ne sve, nikako sve jer ni ista kutija ne podnosi ritam srčanosti koji ih razbaca po uglovima i zidovima, uz tresak i lomljavu. Ne znam, koliko dugo i kako je moguće, stalno se baviti stvarima u kutiji, odmotavati i skrivati u šarene papire, na sopstveni način? Ne znam…

Ipak, je gomila stvari poređana izvan sopstvene kutije, u nekom nametnutom i trenutnom redu, koji se teško podnosi, ali neminovno vlada i postoji. Te redne, vanjske stvari nije teško po ustaljenom redu pratiti i pijačnu ponudu kupiti za bedni groš, ako ga imaš. Pijaca je, uvek, šarena i puna boja, ali te boje nisu poređane po sopstvenom redu. Uspeh je da spoljašnje šarenilo sklopiš u svoj spektar da ne štrči, a ostane samo tvoj. Žive boje naneti u sopstvenu sliku je magija, kao prava ljubav, kao dar od Boga da ostaneš svoj u njegovom svetu. To je ono što zvuči kao, oboji spoljašnji svet njegovim bojama, na svoj način. Nauči da živiš, šareno, za svoj groš. Ne znam…

Najlakše je pobeći od tolike vanjske obojenosti u neki imaginarni mir, ali samo na kratko. Što duže, to ostajanje je bolnije. Dno se gubi, rupa ostaje bez dna i prekopavanje i produbljivanje iste tajne, stvara prividni svet tišine smešten, u jednoj jedinoj stvarčici, u uglu kutije o kojoj pričamo. Često, od težine njenog postojanja, u tom uglu, nakrivi se na tu stranu pod teretom i tako drugima postaje smešna. Vanjski smeh se ne tumači, iz razloga, što stvara drugi čvor i oduzima potrebno vreme, za njegovo odvezivanje. Ako ne znaš da se nasmeješ sam sebi u znak života na sopstveno postojanje, nećeš umeti da se smeješ sa drugima i učiniš sebi zadovoljstvo da u masi osetiš sreću svog postojanja. Najslađe je krišom se smejati, sa nekolicimom njih iz gomile, na sopstvenu temu u isti dan, trenutak i čas. To su spone, niti, a opet se različito dožive. Sitne, dozvoljene krađe…igra za groš, za smeh. Deljenje. Ne znam…

Jedino što od svih pobrojanih stvari znam je trenutak sreće. Trenutak, tajno ukraden, pokretom, delom, rečima, igrom…igre, nevine i dobronamerne, golicljive igre su stvari iz kutije što vračaju dete u odraslo telo. Golicaju negolicljive, zavezane u čvor u sopstvenim kutijama, izbacaju u neki spoljni svet boja poređanih na njihov način za smeh, za zdrav golicljiv smeh, ukraden na tren, u tren za delić sreće…za groš ako ga imaš udžepu, za postojanje, za igru…deljenje, „prva računska radnja koju treba pravilno naučiti“.

Ostalo, ostavimo tišini…ne znam.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

15
феб
13

Kućica

...čija kućica?

…čija kućica?

Brzo zidamo kućicu od čudnog materijala. Nižemo, nanosimo, spajamo slabim, nevidljivim lepkom spojeve da, kao, postoje. I ti bi neku kućicu, i ja bih kućicu neku…možda istu. Ti baciš nepečenu ciglu, ja je uhvatim, ili ne uhvatim. Kad padne skupljamo deliće i lepimo, ponovo, da se ne primeti. Čiju kućicu, koju kućicu, ima li je? Ti slažeš, čas kamen, čas ciglu, čas slamu…ne ide to zajedno. Zamislili smo, ili mislimo da smo je zamislili? Biće da se gradi sama, od sebe? Već, gosti dolaze…doda svako nešto, samo, njima je kućica smešna. A što im je smešna? Ne znam, ne znaš ni ti. Nek se smeju, smešno jeste što se ne vidi.

A da gradim ja sama, svoju? Onako, kao što mislim. Misliš, da bi se srušila…nepostojeća kućica? Imaš li ti takvu kućicu, tamo negde? Možeš li sam da je sazidaš, sad?  Treba ti kućica. Hladno je i duva. Duva i ti osećaš, a još nemaš kućicu. Nemam ni ja. Gde misliš da se sakriješ? Ja ne znam gde ću…da se sakrijem, više. Nudiš mi ključ, od čije kućice? Odakle ti ključ ako nismo završili kućice? Ni tvoju, ni moju, ni našu. Znaš li ti šta je, uopšte, kućica? Nema veze od čega je…kućica je kućica. Ako ti pokažem moju kućicu, trudićeš se da napraviš sličnu, ili obrnuto. To više nije, to.

Zato, nema veze. Baci ti meni čudnu ciglu, a ja ću da je uhvatim, pa da lepimo najčudnijim lepkom, još čudnije zidove. Možemo da se dogovorimo kome koji zid pripada i kojom bojom da ga bojimo. Kilava rabota. Sama će ona da se napravi i oboji. Prosto smo je tako počeli. Na taj način. I sve što sad promenimo, biće smešnije i nama. Pa, hajde onda da sednemo pored kućice koje nema i da se smejemo. Smejemo svemu i sami sebi. Lepo ti kažem da se kućica zida, sama. Ti, i dalje, ne znaš šta je kućica?

tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

13
феб
13

Zašto, to…

Lep, pristojan nos...

Zašto me vraćaš na obale pune oštrog peska

i cepaš silom nazuvene papuče,

i zabadaš ledene igle u bose tabane,

posle posete nežne, izgubljene obale,

vraćaš me da posrćem po ranama koje bole?

Pokazala sam ti, tamo, kako se dišu boje,

šta znači obala, školjka i more…

disanje je način života,

udisaj je potreba da se živi bolje…

ono što ne dišeš kao tvoje,

samo je pesak sa hladne obale

gde krhotina bode, cepa meso na dvoje.

Došla sam da dišem na tvoj način,

onako kako navika zove,

došla sam da nemam udisaj,

ostavila sam školjku, obalu i more…

i sad sam tu, ali samo za vreme bure,

da se čamac ne prevrne,

u putu do viđene obale…

ovde sam, ali vratiću se,

vratiću se ne zbog tebe,

učiniću to za sebe…

vratiću se u leto da vidim galebove,

ili u proleće kad se otvore prve lale,

zamiriše đurđevak za moje voljene…

vratiću se da vidim šta priča more,

da otvorim školjke i prospem bisere,

ne za tebe, već, za samo moje…

i ne vraćaj me tog proleća

silom u zime i ledene obale,

naući da je disanje način života,

da to nije tvoje…

taj miris obale, školjka

i more…

pusti me da dišem

kad upoznam bolje…

i donesi mi naše grožđe,

za poznate mirise, za boje…

P.S.

Žao mi je što, puno bolju, pesmu ne mogu da postujem jer ne znam da crtam nos. Lepa je, ko zna lepo da je pročita, ali je na zelenici i na:

http://vidimtezeleno.com

i dalje…ovo je moje viđenje dolazećeg srcastog dana. ♥ 😉




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

новембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца