28
феб
13

Urok

...ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica...

…ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica…

…lepo mi je baba Živka govorila, ona druga baba-tetka iz Jagodine (pokoj joj duši): „Odakle se vraćaš tak’a nagrđena? Lepo ti kažem da se ne smucaš po sokaci i tuđe avlije, ne znaš kak’u sve perad i koske zavezuju u crveni konaci, na urok ćeš nagaziš…svašta babe meću po avlije,  pragovi i njiva, a ti se samo smucaš i dolaziš taka nagrđena, čumo jedna! Gde si opet bila sa ti mršavi kračići (onda, ne sad), nesrećo jedna! Taki posle samo venu i bledu i nemoš da i’ iščupaš, blentušo jedna. Kuj babu da nađe da te raščini i one se profundarisale niš’ ne vrede i samo pare drpišu. Naposlena da si, čumo jedna!“…i zaveže mi kapiju…

…ko babe sluša?! Ne bi bile, babe…

…i krenem ja „onomad“, malo ovde, malo onde, malo levo, pa desno i pravo, kad tap! Lepa avlija blagotinja jedna…da pojedeš i popiješ, da zasedneš, a i da pričaš…milinka. Sa druge strane, neki brat od strica (tu ti sve „moj do mojega“), priča „ne zavezuje“, gaji razno cveće i kači šarene ukrase, povratnik građanin…oba školarci. Ja čas u jednu, čas u drugu svrnem na minut, nekad samo gvirnem, a nekad koju i prozborim. I dan po dan, reč po reč, cvet po cvet, napravi se čudo. Teška nesreća, što bi rekla baba Živka. Celo selo bruji, mene noga nešto boli, a i oko mi od nekih trava crveno i mutno vidim, pa ne znam sa selom da zborim. I setim se nje…urok! Urokljiva sam bila od kad sam se rodila, tako mi rekli, prosto, urokljiva i sad nemam gde? Sedim u mojoj avliji i zvirnem, nije da nije, a oni po svom i po mom. Da mrdnem ne mogu, ćutim, a ne mogu ni da ćutim…jedan se beči na plavo, sam sebe u ogledalo ne sme da pogleda, da ga zub ne zaboli i ne prestaje da ronda. Drugi baca papiriće i gaji cvećke…svima lepo, moja avlija vene. E, pa kad ćeš da se smucaš po avlijama, tako ti i treba! Sad sedi, grizi nokte i selu ne odgovaraj…ćutanje je zlato! I slušanje. Uši mi, već, porasle. 😉

Da je meni Živka živa, „oma“ bi mi babu našla da me razbaje. Koliko sutra, idem sveću da joj zapalim…zaslužila sirota koliko se namučila i ništa me nije naučila. Pa se smucaj, ako smeš! Kad tad ćeš na urok da nagaziš i ništa neće da ti štima i radi. Čik, probaj!

P.S.

…imam i Čuvar Kuću, nemojte avliju i goste da mi dirate! Neka bude ona (danas, samo, za moju kuću);

„Selo gori, a baba se češlja…“

…i kome je smešno, neka mu je na zdravlje! Od smeha niko umro, nije…i ne asocirajte pogrešno, kako vam se hoće…u lepe i vredne avlije se svraća, da poneseš cvet za znanje, i to su mi prijateljske kuće, selo moje! …bar, mislim tako. 🙂 ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 

Advertisements

16 Responses to “Urok”


  1. фебруар 28, 2013 у 2:52 pm

    Lido moja, iskreno sam se i od srca razveselio tvojom pričom, lepo mi je počeo dan 🙂 Ljubim te.

  2. фебруар 28, 2013 у 3:03 pm

    Pa, ako ovo stigne do tebe, olakšao si mi ostatak dana…jer to tu sam mislila što sam napisala i mislim da je suština ta i on i off…takva sam, zapela negde i nije mi mesto u današnjici, izgleda. Hvala, što si došao i odgovorio, jer izgleda da se mnogi ne slažu…ali, eto to je…takva sam. 😦

  3. фебруар 28, 2013 у 4:10 pm

    Hvala, Ironije…obično ne zakačinjem, toliko, teme gde sam kao nešto naučila jer nemam dovoljno prakse…ali sam iskrena i of i on i to me košta, uvek. I mislim da je ovaj tekst prijateljski i simpatičan i malo smešan…jer Živka je bila smešna kao „zvečka“, a ja sam bila nemoguće nemirna. 🙂 Hvala što dolaziš kad mi trebaš. 😀 ♥

  4. фебруар 28, 2013 у 4:29 pm

    Uh, slatko sam se nasmejala. 🙂

  5. фебруар 28, 2013 у 5:01 pm

    Gde si pošla s krmeljive oči…? 🙂

  6. фебруар 28, 2013 у 5:12 pm

    …da zbrišem, kao po običaju… 😉
    …sad sam se obradovala. Hvala. 🙂

  7. фебруар 28, 2013 у 6:00 pm

    Domanović je sjajno opisao svoju strinu u pripovetci „Mrtvo more“. Vredi pročitati 🙂

  8. март 5, 2013 у 5:32 am

    ko te nagrdi tako ćerko, i ‘de se to smucaš, živ’ ti sve? 🙂

  9. март 5, 2013 у 12:41 pm

    Sačekaj me malo, Vuče. U ružnoj sam haljinici, ne osećam se lepo, pa sam tužna. Ne znam da vratim komentar, trenutno. Moram dete da odvezem u školu, časovi joj počinju u 14:00. Lepo od tebe. 🙂

    • март 5, 2013 у 7:04 pm

      jesi li se presvukla devojčice? a siguran sam da sve što obučeš tebi lepo stoji 😉

      a mama zmaj je verovatno do sad odvezla i dovezla pa još dala detetu večeru i može malo da se opusti sa vukom 🙂

  10. март 5, 2013 у 7:36 pm

    Jesam, dala sam joj večeru. 🙂

  11. март 5, 2013 у 8:28 pm

    e pa onda da vuk sipa neko pićence i pusti muziku dok anđeli spavaju 😉


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s


tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

фебруар 2013.
П У С Ч П С Н
« јан   мар »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца


%d bloggers like this: