Archive for the 'Bajke za decu' Category

28
феб
13

Urok

...ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica...

…ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica…

…lepo mi je baba Živka govorila, ona druga baba-tetka iz Jagodine (pokoj joj duši): „Odakle se vraćaš tak’a nagrđena? Lepo ti kažem da se ne smucaš po sokaci i tuđe avlije, ne znaš kak’u sve perad i koske zavezuju u crveni konaci, na urok ćeš nagaziš…svašta babe meću po avlije,  pragovi i njiva, a ti se samo smucaš i dolaziš taka nagrđena, čumo jedna! Gde si opet bila sa ti mršavi kračići (onda, ne sad), nesrećo jedna! Taki posle samo venu i bledu i nemoš da i’ iščupaš, blentušo jedna. Kuj babu da nađe da te raščini i one se profundarisale niš’ ne vrede i samo pare drpišu. Naposlena da si, čumo jedna!“…i zaveže mi kapiju…

…ko babe sluša?! Ne bi bile, babe…

…i krenem ja „onomad“, malo ovde, malo onde, malo levo, pa desno i pravo, kad tap! Lepa avlija blagotinja jedna…da pojedeš i popiješ, da zasedneš, a i da pričaš…milinka. Sa druge strane, neki brat od strica (tu ti sve „moj do mojega“), priča „ne zavezuje“, gaji razno cveće i kači šarene ukrase, povratnik građanin…oba školarci. Ja čas u jednu, čas u drugu svrnem na minut, nekad samo gvirnem, a nekad koju i prozborim. I dan po dan, reč po reč, cvet po cvet, napravi se čudo. Teška nesreća, što bi rekla baba Živka. Celo selo bruji, mene noga nešto boli, a i oko mi od nekih trava crveno i mutno vidim, pa ne znam sa selom da zborim. I setim se nje…urok! Urokljiva sam bila od kad sam se rodila, tako mi rekli, prosto, urokljiva i sad nemam gde? Sedim u mojoj avliji i zvirnem, nije da nije, a oni po svom i po mom. Da mrdnem ne mogu, ćutim, a ne mogu ni da ćutim…jedan se beči na plavo, sam sebe u ogledalo ne sme da pogleda, da ga zub ne zaboli i ne prestaje da ronda. Drugi baca papiriće i gaji cvećke…svima lepo, moja avlija vene. E, pa kad ćeš da se smucaš po avlijama, tako ti i treba! Sad sedi, grizi nokte i selu ne odgovaraj…ćutanje je zlato! I slušanje. Uši mi, već, porasle. 😉

Da je meni Živka živa, „oma“ bi mi babu našla da me razbaje. Koliko sutra, idem sveću da joj zapalim…zaslužila sirota koliko se namučila i ništa me nije naučila. Pa se smucaj, ako smeš! Kad tad ćeš na urok da nagaziš i ništa neće da ti štima i radi. Čik, probaj!

P.S.

…imam i Čuvar Kuću, nemojte avliju i goste da mi dirate! Neka bude ona (danas, samo, za moju kuću);

„Selo gori, a baba se češlja…“

…i kome je smešno, neka mu je na zdravlje! Od smeha niko umro, nije…i ne asocirajte pogrešno, kako vam se hoće…u lepe i vredne avlije se svraća, da poneseš cvet za znanje, i to su mi prijateljske kuće, selo moje! …bar, mislim tako. 🙂 ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 

14
јан
13

Mala vila

kao da je vila Šaputalica...nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu...

kao da je vila Šaputalica…nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu…

  Bajka za decu;

Negde, negde daleko, u nepronađenoj zemlji, postoji čudan, čaroban svet malih vila…i nisu obične vile. To su vile Šaputalice. Ne znam, tačno, kako se njihov svet zove ali ima šaputavo ime i nisam uspela lepo da čujem. Verovatno je tajnost njihovog sveta sčuvana na šaputavi način, da ne doznaš sve ili sam previše stara da se svega setim, ne znam. Sećam se, da zavijena u mirišljave jorgane i pokrivače, u tamne i hladne noći, jedna mala vila, mi je na jastuk donela taj svet da lepše spavam i mirno zaspim. Često je dozivam i nameštam jastuk da lakše sleti, da krila ne povredi ali je nema. Dolazi, samo, kod dece…kod dece koja veruju u bajke. Mala vila Šaputalica je donosila zvončiće, zvončiće u raznim bojama i uvek su bili različitih boja i zvonili različite melodije.

Sletela je te noći da objasni da drugarstvo ne prestaje kad se neko odseli u drugi grad. Drug mi je otišao te večeri, kola su se izgubila u mraku i njegove ruke što su mahale na sve strane. Bila sam, tako mala, a svet mi je postao tužan i prvi put mi se činilo da gubim nešto veliko. Jastuk je bio mokar, mala vila je zvonila i zvonila svojim zvončićima, zelena haljinica bila je mokra, a majušne nogice su šljpkale po baricama od mojih suza…ali ona je zvonila, zvonila i šaputala da nije, stvarno, otišao. Lupkala me je po grudima providnim krilima kao da želi srce da me umiri, jecaje da utiša, da nešto pokaže. Nije mi bila dovoljna te noći, ni njena neprekidna zvonjava i šaputanja nisu bila magična. Nije bila stvarna. Ujutru, još u toplim pokrivačima, mislila sam da je to, samo, prijatan san. Čitav dan sam tumarala po mestima gde smo se Neven i ja igrali, sedela ispod omiljenog oraha i zamišljala i ponavljala sve vragolije koje smo izvodili. Ponovo sam prva dolazila na rođendane i donosila prikupljene, stare stripove da mi niko ne ukrade vreme na tom mestu. I čitav dan je prošao tako, u obilascima i sećanjima, na malu vilu sam zaboravila. Prosto, bila sam tužna i činilo mi se da imam najveći razlog za moju bezgraničnu, detinju tugu. Mislila sam da nemam, više, najboljeg druga. Došla je noć, prošao je tužan dan, ponovo su zamirisali jorgani, i ponovo su suze kapale na jastuk….i ponovo je sletela Šaputalica, mislim da je malo kijala uz zvonjavu zvončića i nove čudne pesme, i ponovo me je lupkala krilima po grudima. Zaspala sam uplakana ali sam se ujutru osetila čudno što sanjam isti san. Isti osećaj je trajao noćima i jutrima, a ja sam i dalje bila nema na sve…na zvončiće, na lupkanje krila po grudima, na kijanje prehlađene vile, i danas mi nije jasno kako se nije razbolela od mojih suza i dopustila da ponavljanja traju. Ali vile su vile, a Šaputalice posebne. Sad mi je sve to nejasno jasno, ali ne dolazi, a to što ne dolazi nije mi jasno i ne prihvatam…zato se sećam i pričam, pa ako neka sleti na nečiji jastuk, javite mi, danas pisma putuju brzo. Rekla sam da je moja vila bila zelena, sa svetlucavim zelenim krilima, haljinicama, špicastim platnenim cipelicama, samo, su zvončići bili drugih boja i zavisno od boja, pesme su svaku noć bile dugačije…zašto, to samo vile znaju ali ja znam zašto volim zelenu boju. Moja vila je bila zelena, zelena kao livada, kao najlepše lišće sa najlepšeg drveta, kao san u zelenoj boji. Vila je dolazila i dolazila, zvonila i pevala, udarala me po grudima krilima i prosipala zeleni prah. Sedela je sićušna u barici, providna, krhka, malena, malena, čarobna kao najlepši san. Jedne noći, između pesme i kijanja, mesec promeni boju, smanji se i nestade i na njegovo mesto ulete čudna, gizdava, repata i lepršava zvezda…i umesto noći prosu čaroban zvezdičasi dan,  u moje srce posla svetleću zvezdicu sa Nevenovim likom i očima. Sve mi je bilo jasno, svanulo mi je pre jutra, zvezdica se usadila duboko u srce i tu ostala zauvek skrivena, na sigurnom. Nikad ne bledi, sija jače kad je dozovem i u ritmu lupkanja providnih, zelenih, svetlucavih krila osetim kako mi srce srećno i brže zakuca. Neven je tu. Dozivam ga kad je teško, dozivam ga i danas kad sam tužna i setna, i vilu, i Nevena…Neven je moj drug iz detinjstava, i tu je, uvek, za mene…ali čarobne, majušne vile više nema…nema je, ja nisam dete i dalje moram sama. Veliki idu sami kroz noć i mračne šume, vile i zvezdice im ne svetle na putu, ali ostaje drug, drug koji te prati kroz sva vremena. Čuvajte takve drugove, duboko u srcu, čuvajte zvezdice da ne zgasnu…to je blago.

Šta ja pričam? Svi imate svoju vilu. Možda nije zelena, možda nije majušna, možda niste tužni što mislite da gubite nešto, možda ste setni i sami i treba vam društvo u hladnim noćima, možda, možda, možda? Odlasci dragih osoba nisu zauvek, bolni jesu i navika ih doziva i krije u srcu po vašem pozivu, ali su tu, duboko u njemu i vašem sećanju. Otkriću vam jednu tajnu; jesam matora, jesam jaka i mama sam, ali ponekad želim svoju vilu nazad, na svoj jastuk…ni odrasli nisu imuni na odrastanja…zato, javite mi ako sleti u noć na vaš jastuk, mala i zelena,  jer ona živi zauvek.. pisma, danas, putuju brzo 😉 recite joj da mi je potrebna 😀




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

јул 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца