Archive for the 'želja' Category

17
феб
13

Ne znam…

 
Postala sam golicljiva :)) 
Japanci su radili neka istraživanja i došli su do zaključka da je potrebno smejati se, najmanje, 15 minuta dnevno. Zdravo je, strašno je zdravo, smejati se. Ništa te ne zagolica kao lepo prijateljstvo. Svi dobijemo krila…
P.S.
…ova slika je moja net krađa, ali kad moraš da ukradeš, bar na tren…
 
Postala sam golicljiva :)))

Ne znam koliko toga može, u ovoj mojoj i meni čudnoj kutiji što nosim na ramenima, da se smesti, a da ne zasmeta i meni samoj. Neke stvari na, tom nedefinisanom mestu, radim golim srcem (gotovo većinu), a opet svako jutro iz iste šolje, u istom ritmu pijem istu kafu…i samo tako mi je dobra. Činim te vezane, ustaljene pokrete, mehanički, sa punim zadovoljstvom i sebično tražim mir da sa, tim ritmom, puna srca namestim ili pobacam sve stvari po rzličitim uglovima te iste kutije što se vezala za moje telo, koje godinama ne osećam kao svoje. Sudaraju mi se delići po njoj, odbijaju od uglova stvarajući meni neke nejasne slike, često nalik kasnoj jeseni bez šarenog umirućeg lišća sa golim granama upletenim u čvor. Tu zapnem. Tu ostanem i stalno, taj čvor, odvezujem rečima. Ne znam, koliko dugo, imam vremena da se bavim odvezivanjem tog čvora, na moj način…jer tu se zamrsim, tu potonem do dna, tu kopam da prvo sebi objasnim jasno. Većina se ne zdržava na čvorovima u svojoj kutiji, a verovatno ni ne dopre do njega, ne traži smisao njegovog postojanja ako su neke stvari, već, nečijim tuđim rečima objašnjene.

Kažu, da ti čvorovi stvaraju duboke virove, tu zapne i uznemiri se reka života, tu te povuče na tamna, nepoznata dna, sa ili bez pružene grane sa obale. Odatle se valja kloniti, to mesto zaobići. Nije pogrešno biti svoj ali nije ni lako, nije obajšnjivo, svima. Samo, par duša, u korak sa tobom, može da podnese stvari u toj kutiji, ne sve, nikako sve jer ni ista kutija ne podnosi ritam srčanosti koji ih razbaca po uglovima i zidovima, uz tresak i lomljavu. Ne znam, koliko dugo i kako je moguće, stalno se baviti stvarima u kutiji, odmotavati i skrivati u šarene papire, na sopstveni način? Ne znam…

Ipak, je gomila stvari poređana izvan sopstvene kutije, u nekom nametnutom i trenutnom redu, koji se teško podnosi, ali neminovno vlada i postoji. Te redne, vanjske stvari nije teško po ustaljenom redu pratiti i pijačnu ponudu kupiti za bedni groš, ako ga imaš. Pijaca je, uvek, šarena i puna boja, ali te boje nisu poređane po sopstvenom redu. Uspeh je da spoljašnje šarenilo sklopiš u svoj spektar da ne štrči, a ostane samo tvoj. Žive boje naneti u sopstvenu sliku je magija, kao prava ljubav, kao dar od Boga da ostaneš svoj u njegovom svetu. To je ono što zvuči kao, oboji spoljašnji svet njegovim bojama, na svoj način. Nauči da živiš, šareno, za svoj groš. Ne znam…

Najlakše je pobeći od tolike vanjske obojenosti u neki imaginarni mir, ali samo na kratko. Što duže, to ostajanje je bolnije. Dno se gubi, rupa ostaje bez dna i prekopavanje i produbljivanje iste tajne, stvara prividni svet tišine smešten, u jednoj jedinoj stvarčici, u uglu kutije o kojoj pričamo. Često, od težine njenog postojanja, u tom uglu, nakrivi se na tu stranu pod teretom i tako drugima postaje smešna. Vanjski smeh se ne tumači, iz razloga, što stvara drugi čvor i oduzima potrebno vreme, za njegovo odvezivanje. Ako ne znaš da se nasmeješ sam sebi u znak života na sopstveno postojanje, nećeš umeti da se smeješ sa drugima i učiniš sebi zadovoljstvo da u masi osetiš sreću svog postojanja. Najslađe je krišom se smejati, sa nekolicimom njih iz gomile, na sopstvenu temu u isti dan, trenutak i čas. To su spone, niti, a opet se različito dožive. Sitne, dozvoljene krađe…igra za groš, za smeh. Deljenje. Ne znam…

Jedino što od svih pobrojanih stvari znam je trenutak sreće. Trenutak, tajno ukraden, pokretom, delom, rečima, igrom…igre, nevine i dobronamerne, golicljive igre su stvari iz kutije što vračaju dete u odraslo telo. Golicaju negolicljive, zavezane u čvor u sopstvenim kutijama, izbacaju u neki spoljni svet boja poređanih na njihov način za smeh, za zdrav golicljiv smeh, ukraden na tren, u tren za delić sreće…za groš ako ga imaš udžepu, za postojanje, za igru…deljenje, „prva računska radnja koju treba pravilno naučiti“.

Ostalo, ostavimo tišini…ne znam.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Advertisements
15
феб
13

Kućica

...čija kućica?

…čija kućica?

Brzo zidamo kućicu od čudnog materijala. Nižemo, nanosimo, spajamo slabim, nevidljivim lepkom spojeve da, kao, postoje. I ti bi neku kućicu, i ja bih kućicu neku…možda istu. Ti baciš nepečenu ciglu, ja je uhvatim, ili ne uhvatim. Kad padne skupljamo deliće i lepimo, ponovo, da se ne primeti. Čiju kućicu, koju kućicu, ima li je? Ti slažeš, čas kamen, čas ciglu, čas slamu…ne ide to zajedno. Zamislili smo, ili mislimo da smo je zamislili? Biće da se gradi sama, od sebe? Već, gosti dolaze…doda svako nešto, samo, njima je kućica smešna. A što im je smešna? Ne znam, ne znaš ni ti. Nek se smeju, smešno jeste što se ne vidi.

A da gradim ja sama, svoju? Onako, kao što mislim. Misliš, da bi se srušila…nepostojeća kućica? Imaš li ti takvu kućicu, tamo negde? Možeš li sam da je sazidaš, sad?  Treba ti kućica. Hladno je i duva. Duva i ti osećaš, a još nemaš kućicu. Nemam ni ja. Gde misliš da se sakriješ? Ja ne znam gde ću…da se sakrijem, više. Nudiš mi ključ, od čije kućice? Odakle ti ključ ako nismo završili kućice? Ni tvoju, ni moju, ni našu. Znaš li ti šta je, uopšte, kućica? Nema veze od čega je…kućica je kućica. Ako ti pokažem moju kućicu, trudićeš se da napraviš sličnu, ili obrnuto. To više nije, to.

Zato, nema veze. Baci ti meni čudnu ciglu, a ja ću da je uhvatim, pa da lepimo najčudnijim lepkom, još čudnije zidove. Možemo da se dogovorimo kome koji zid pripada i kojom bojom da ga bojimo. Kilava rabota. Sama će ona da se napravi i oboji. Prosto smo je tako počeli. Na taj način. I sve što sad promenimo, biće smešnije i nama. Pa, hajde onda da sednemo pored kućice koje nema i da se smejemo. Smejemo svemu i sami sebi. Lepo ti kažem da se kućica zida, sama. Ti, i dalje, ne znaš šta je kućica?

tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

10
феб
13

Sok od jagoda…

Samo, poljubac i ništa više...dovoljno. :)

Samo, poljubac i ništa više…dovoljno. 🙂

Zabranjeno čitanje za „pelcovane nekulturom“ i za mlađe od 14 godina.

Sklanjam prašinu sa slike…dodir živaca pršti, pecka vrhove. Meko utanja meso o meso, lepi se kao žitko testo, teško odvaja. Prosula se rosa, miriše na lišće, na žito. Na bosiljak. Jedno čulo, slatka navala osećaja, sokova i mirisa. Zora se otrgla od čekanja, bujica divlja u venama. Krv navrla kroz okno probuđenog vulkana. Rasturile se zadnje ćelije, bez pameti, u beskonačnost svemira. Odvaja se telo, deo po deo, nestaje i spaja u nepoznato. Kao, tek, oprana jagoda zagrižena na pola što curi niz bradu, vrat do nedara. Zagrižena polovina, sveža zelena peteljka, ostala u umazanim rukama. Po pola, ili više, manje? Dva u jedno, nijednom isto…takva su to zvona, umeju da unište.

Jutarnja buđenja, kasna ili zorom, dozvana nemarnim dodirom mekih, glatkih nabora savijenih tela. Uvili se čaršavi, zapleli po nogama, ne pokrivaju. Ne treba. Oseća se miris šume i lišća. Malo tunjav, ali sladak. Uvek, ostane u porama, ostane izlaskom iz gnezda. Osušena. Opet dodir živaca, uranjanje u meko testo, teško se odvaja…sok od jagoda. Let po šumi, trka, igra po cvetnim poljima. Mirisi, dva procvetala cveta. Stopili se, kao miriše poznato i večno. Omamljuje lagano, laganim ritmom pokreta kapi sa pokvašenog lista što kaplje po laticama retke ruže. Uvukla trnje, na tren, da ne zaboli dodir oštrine. Lagano mešanje, lepljivo testo, ukusa soka od jagode. Klupko dve niti, smotano nesvesnim mešanjem dve boje, nadom u slaganje, pristajanje. Čuje se lupanje granja o prozore, sve, po ritmu prisutne prirode. Šum reke ispod skloništa, ako ne uspe stapanje sokova, odneće ga nemirna voda, jednog dana. Voda odnosi sve, popunjava praznine, jecaji utihnu u njoj, tu se slome. Nije vreme za njene malene, moćne, mestimično usađene virove. Nepristojno, jedna, žaba pokušava da peva…remeti titraj zvuka prihvaćene prirode. Još, soka od jagode za žedne duše…

miris jutra na usnama...

miris jutra na usnama…

 Sve je vlažno…bose noge po mokroj travi u jutarnje trčanje i dah bez ritma, umor trčanja kroz orošene livade. Raširila latice, divlja lala, vidi se jedina na tom delu livade. Mokro lišće doziva sunce da osuši vrhove. Jutro, još, ne sviće za cvetove i lišće. Dozvan vetar ga pokreće, igraju se raširene latice u prosutom soku od jagode. Klasje obučeno u košulje, njiše se, zrna kukuruza kradu gladni vrapci sa skinutog, punog klipa. Ne skriva se, ne bole ga kljuckanja, nezasitog vrapca. Lepo je kao prosuti zraci sunca, na bestidna neprobuđena okvašena jutra, zatečena u namernom kašnjenju…ako znaš da gledaš?

Pogledom se širi miris kafe, potapa ukusom jagode, ožednele duplje. Sve nakon, sve u jutro, ima miris kafe. Uvlači se predah, kao ustaljeno ponavljanje, nepotrebno potrebno, za disanje. Sunce umirilo razigrano granje, u oknu prozora. Budi. Vrelim na suvim, prokrvljenim usnama, kao latice lale osunčane. Peva neka ptica. Žaba se više ne čuje…medeno u bajci sazrevnja. Tišina reči, između, toplo miluje. Uranjam u očne pustinje, da li su zelene? Više se ne vidi, u predahu su kao zaspale ptice. Čaršavi smotani, slomljeni, liče na nepostojeće kukuruzne stabljike, ili lale…koje je godišnje? Mnoga su prošla u reci, nepredata virovima. Nije za zaborav, a ni za sećanje. Traje u predahu mirisa tople kafe. Ako vreme stane doneće se jagode na nove ukuse. Ponovo? Isto? Sledeći treptaj, očiju u predahu, probuđenih trepavica, nije isti. Ponovljena pesma, one ptice, nije ista. Samo, ponavljanje u zamršene čaršave, u osušeno lišće. Jutro. Jagode.

poljubac jagode...bosiljak i lišće.

poljubac jagode…bosiljak i lišće.

Osećam miris bosiljka, svu nevinost stopljenu u ovaj put. Lišće posulo jutro, dobija boju. Lenjo se prosula zrna  kukuruza na uvaljanoj postelji. Vidi se, obasjana, nema, vatra…vulkan u venama, prosuta kafa. Postojimo, ponovo…tu na drvenoj galeriji, trezveno, ne isto. Nesan, pred zoru, slučajnog dodira nestaje, jutra znak. Sve je bistro, ponovo…Lala se osušenih, raširenih latica šepuri na suncu, na zelenoj livadi u očima. Pčela se naleće na cvet, u sudaru sa njim završava svrhu svog leta. Zrna žita se prosula po postelji, sad žuljaju…ne čini to. Ne čini da mi se najveća želja ostvari namerno. Izgubiću bosiljak u nozdrvama, nestaće ukus jagoda na usnama, prosućeš sok do zaborava. Zatvori probuđene livade u očima, dodirni me slučajno, neponovljivo, bez namere. Pusti da pamtimo sok od jagode, da se dogodi nesvesna namera na ovoj zgužvanoj livadi od čaršava. „Retke ptice umiru pevajući“, ne bih umrla da se zora nije probudila. Jutro i budna namera ponavljanja me ubija. Pusti da priroda zapeva, ne glumi žabu u ustalajoj žabokrečini što misli da peva. Njeno pevanje ne smeta, nestaje u svemu što odnosi voda. Donesi miris jagoda i bosiljka…

Ovako mi se čini, da sve je zabrana pokrila. Nenamerna lepota dozivanja u nama, usta na usta, kao mlako testo što se teško odvaja, oživi me…i nije se žellja ostvarila.

 Na vratima u godine, bez ponavljanja, pčela donela cvetu pesmu, zabranjeno ljubljenje i tu je ostavila. Zabranjeno ljubljenje u praskozorja, gužvanje, prosipanje žita po postelji. Nema mirisa bosiljka, nevinosti slučajnosti, bezgrešnosti pokušaja spajanja, molitve da tela odgovaraju susretima. Pčela ima svoj put i ubada, klasje otkriveno se po naletu vetra naviknuto savija, drvena galerija je u godišnjem čekanju, zanemarena propala. U širom otvorenim očima, ne vidim zelena polja, livadu orošenu. Bosim nogama ne trčim, dah mi je miran u jutra, uz sok od jagoda metalnog ukusa. Neke druge oči na mestu želje što je postala moja, žarko željena, na protrčanim orošenim poljima bosim nogama…ali jedno znam, znam u venama, u ugušenom vulkanu čekanja, kao ptica bez pesme skrivena u lišću zaborava;

Znam, znam da mi se praskozorje ponovi, ako je moguće, umrla bih tu, na licu mesta…

zabranjeno ljubljenje...

zabranjeno ljubljenje…

P.S.

Prvi put izbacam javno tekst sa malo erotike, polovinu sam sama izbrisala…ovo nije ceo tekst. Molim razumevanje. 🙂

tekst je sa:

http://vidimtezeleno.com




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

септембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца