Archive for the 'LJubavne bajke' Category

10
феб
13

Sok od jagoda…

Samo, poljubac i ništa više...dovoljno. :)

Samo, poljubac i ništa više…dovoljno. 🙂

Zabranjeno čitanje za „pelcovane nekulturom“ i za mlađe od 14 godina.

Sklanjam prašinu sa slike…dodir živaca pršti, pecka vrhove. Meko utanja meso o meso, lepi se kao žitko testo, teško odvaja. Prosula se rosa, miriše na lišće, na žito. Na bosiljak. Jedno čulo, slatka navala osećaja, sokova i mirisa. Zora se otrgla od čekanja, bujica divlja u venama. Krv navrla kroz okno probuđenog vulkana. Rasturile se zadnje ćelije, bez pameti, u beskonačnost svemira. Odvaja se telo, deo po deo, nestaje i spaja u nepoznato. Kao, tek, oprana jagoda zagrižena na pola što curi niz bradu, vrat do nedara. Zagrižena polovina, sveža zelena peteljka, ostala u umazanim rukama. Po pola, ili više, manje? Dva u jedno, nijednom isto…takva su to zvona, umeju da unište.

Jutarnja buđenja, kasna ili zorom, dozvana nemarnim dodirom mekih, glatkih nabora savijenih tela. Uvili se čaršavi, zapleli po nogama, ne pokrivaju. Ne treba. Oseća se miris šume i lišća. Malo tunjav, ali sladak. Uvek, ostane u porama, ostane izlaskom iz gnezda. Osušena. Opet dodir živaca, uranjanje u meko testo, teško se odvaja…sok od jagoda. Let po šumi, trka, igra po cvetnim poljima. Mirisi, dva procvetala cveta. Stopili se, kao miriše poznato i večno. Omamljuje lagano, laganim ritmom pokreta kapi sa pokvašenog lista što kaplje po laticama retke ruže. Uvukla trnje, na tren, da ne zaboli dodir oštrine. Lagano mešanje, lepljivo testo, ukusa soka od jagode. Klupko dve niti, smotano nesvesnim mešanjem dve boje, nadom u slaganje, pristajanje. Čuje se lupanje granja o prozore, sve, po ritmu prisutne prirode. Šum reke ispod skloništa, ako ne uspe stapanje sokova, odneće ga nemirna voda, jednog dana. Voda odnosi sve, popunjava praznine, jecaji utihnu u njoj, tu se slome. Nije vreme za njene malene, moćne, mestimično usađene virove. Nepristojno, jedna, žaba pokušava da peva…remeti titraj zvuka prihvaćene prirode. Još, soka od jagode za žedne duše…

miris jutra na usnama...

miris jutra na usnama…

 Sve je vlažno…bose noge po mokroj travi u jutarnje trčanje i dah bez ritma, umor trčanja kroz orošene livade. Raširila latice, divlja lala, vidi se jedina na tom delu livade. Mokro lišće doziva sunce da osuši vrhove. Jutro, još, ne sviće za cvetove i lišće. Dozvan vetar ga pokreće, igraju se raširene latice u prosutom soku od jagode. Klasje obučeno u košulje, njiše se, zrna kukuruza kradu gladni vrapci sa skinutog, punog klipa. Ne skriva se, ne bole ga kljuckanja, nezasitog vrapca. Lepo je kao prosuti zraci sunca, na bestidna neprobuđena okvašena jutra, zatečena u namernom kašnjenju…ako znaš da gledaš?

Pogledom se širi miris kafe, potapa ukusom jagode, ožednele duplje. Sve nakon, sve u jutro, ima miris kafe. Uvlači se predah, kao ustaljeno ponavljanje, nepotrebno potrebno, za disanje. Sunce umirilo razigrano granje, u oknu prozora. Budi. Vrelim na suvim, prokrvljenim usnama, kao latice lale osunčane. Peva neka ptica. Žaba se više ne čuje…medeno u bajci sazrevnja. Tišina reči, između, toplo miluje. Uranjam u očne pustinje, da li su zelene? Više se ne vidi, u predahu su kao zaspale ptice. Čaršavi smotani, slomljeni, liče na nepostojeće kukuruzne stabljike, ili lale…koje je godišnje? Mnoga su prošla u reci, nepredata virovima. Nije za zaborav, a ni za sećanje. Traje u predahu mirisa tople kafe. Ako vreme stane doneće se jagode na nove ukuse. Ponovo? Isto? Sledeći treptaj, očiju u predahu, probuđenih trepavica, nije isti. Ponovljena pesma, one ptice, nije ista. Samo, ponavljanje u zamršene čaršave, u osušeno lišće. Jutro. Jagode.

poljubac jagode...bosiljak i lišće.

poljubac jagode…bosiljak i lišće.

Osećam miris bosiljka, svu nevinost stopljenu u ovaj put. Lišće posulo jutro, dobija boju. Lenjo se prosula zrna  kukuruza na uvaljanoj postelji. Vidi se, obasjana, nema, vatra…vulkan u venama, prosuta kafa. Postojimo, ponovo…tu na drvenoj galeriji, trezveno, ne isto. Nesan, pred zoru, slučajnog dodira nestaje, jutra znak. Sve je bistro, ponovo…Lala se osušenih, raširenih latica šepuri na suncu, na zelenoj livadi u očima. Pčela se naleće na cvet, u sudaru sa njim završava svrhu svog leta. Zrna žita se prosula po postelji, sad žuljaju…ne čini to. Ne čini da mi se najveća želja ostvari namerno. Izgubiću bosiljak u nozdrvama, nestaće ukus jagoda na usnama, prosućeš sok do zaborava. Zatvori probuđene livade u očima, dodirni me slučajno, neponovljivo, bez namere. Pusti da pamtimo sok od jagode, da se dogodi nesvesna namera na ovoj zgužvanoj livadi od čaršava. „Retke ptice umiru pevajući“, ne bih umrla da se zora nije probudila. Jutro i budna namera ponavljanja me ubija. Pusti da priroda zapeva, ne glumi žabu u ustalajoj žabokrečini što misli da peva. Njeno pevanje ne smeta, nestaje u svemu što odnosi voda. Donesi miris jagoda i bosiljka…

Ovako mi se čini, da sve je zabrana pokrila. Nenamerna lepota dozivanja u nama, usta na usta, kao mlako testo što se teško odvaja, oživi me…i nije se žellja ostvarila.

 Na vratima u godine, bez ponavljanja, pčela donela cvetu pesmu, zabranjeno ljubljenje i tu je ostavila. Zabranjeno ljubljenje u praskozorja, gužvanje, prosipanje žita po postelji. Nema mirisa bosiljka, nevinosti slučajnosti, bezgrešnosti pokušaja spajanja, molitve da tela odgovaraju susretima. Pčela ima svoj put i ubada, klasje otkriveno se po naletu vetra naviknuto savija, drvena galerija je u godišnjem čekanju, zanemarena propala. U širom otvorenim očima, ne vidim zelena polja, livadu orošenu. Bosim nogama ne trčim, dah mi je miran u jutra, uz sok od jagoda metalnog ukusa. Neke druge oči na mestu želje što je postala moja, žarko željena, na protrčanim orošenim poljima bosim nogama…ali jedno znam, znam u venama, u ugušenom vulkanu čekanja, kao ptica bez pesme skrivena u lišću zaborava;

Znam, znam da mi se praskozorje ponovi, ako je moguće, umrla bih tu, na licu mesta…

zabranjeno ljubljenje...

zabranjeno ljubljenje…

P.S.

Prvi put izbacam javno tekst sa malo erotike, polovinu sam sama izbrisala…ovo nije ceo tekst. Molim razumevanje. 🙂

tekst je sa:

http://vidimtezeleno.com

Advertisements



tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

септембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца