Archive for the 'Snevanje' Category

06
феб
13

Pepeljuga?

"šolja na pola"

„šolja na pola“

E, ovako;

U jednom zbrkanom kraljevstvu, malo drugačijem i malo svom, snove je snevala ostarela Pepeljuga. Bajka se, negde, u Nedođiji zakačila za strujni kabal, protresla se od teškog strujnog udara i pobrkala joj se slova, pa ni Pepeljuga nije Pepeljuga, a ni kraljevstvo nije kraljevstvo. Sve je offline. Svet u sebi i za sebe. Pepeljuga dobila virus smrtnika i stari, kao sav živi svet. Ali jedno se slovo, u kujni zavuklo ispod propalog parketa, pa Pepeljuga od svega njoj namenjenog , čisti pokretima izvežbanim po navici, nalik pokretnoj traci. Dani prolaze. Isti. Sve zakočilo, pobrkalo se i šljaka obrnuto. Zaglavilo se u stvarnosti. Bajka se smutila od strujnog udara i zapela u stvarnosti. Greota. Samo, Pepeljuga sanja. Molim zle veštice da skinu čini, jer ona se zbrkala, smuvala i promenila. Zaboravila da postoji princ, zaboravila bal, zaboravila prijatelje…zapela, bre, u kujni! Samo, taj deo bajke zapamtila i ponavlja iz dana u dan isto, kao pokvarena ploča. Vile, vilenjaci, štapići, ribice i ostali čudotvorci, stvar je hitnaaa! Hitna je jer je malo, samo malo, probudila „šolja na pola“. Svaki dan je sačeka isto na mestu gde se zatekla;

...kao da kuva za vojsku...kupite kazan, breee!

…kao da kuva za vojsku…kupite kazan, breee!

Pošto zašto, računica odgovara svima, a on nije svesna da se njoj ne isplati, samo, je malo bole ostarela leđa. Nešto je i bolesna, kija, kašlje i sve je sporija, pa zaostaju radovi. Ona služi samo tri patuljka. Patuljci su od strujomlaćenja pobrkali ulogu sa zlom maćehom, a nema ni ogledala. Postoji problem, veliki, opasan po čitavo kraljevstvo. Pri teleportovanju u paralelni stvarni svet, geni poludeli, pa se Pepeljuge klonirale. Virusna multiplikacija je prešla u pandemiju. Šifra crveno! Razmnožile se Pepeljuge po ovom kraljevstvu, a preti zaraza šire razmere, ako se ne uveze vakcina. Preventiva ne pomaže. Ništa ceđeno,  cveklasto, bademasto, šejkovano i zdravo za mozak. Nadležni u saradnji sa patuljcima izračunali da se Pepeljuge isplate, povezali se sa privrednim tajkunima i Pepeljuge se samo štancuju, kopiraju mašinski. Nauka je čudo u službi zla. Moral, etika, empatija su na dnu dna i niko se ne buni. Kakav #GMO, to je sitnica! Pepeljuge uništavaju kraljevstvo, nesvesno…pomažu stvaranju gotovana, dokonaša, nevaspitanaca, mlakonja i seronja čija računica je jasna, a i lepa i lagodna navika.  Edukativno štivo ne pomaže, probala sam da „proturim“ Laleta, ali slaba vajda…ne reaguje adekvatno. Malo pobegne, pa se vrati u kavez na sigurno, a puštam periodično ovo…evo i ovde, čisto poučno:

http://www.youtube.com/watch?v=rYA4NurJ5ck

Motivaciono sam okačila ekran laptopa iznad sudopere. Nema vajde. Dani se nižu, pandemija uhvatila maha, sve se više sudaram sa naštancovanim Pepeljugama, mašina i propaganda tajkunskih faca je sve jača. Zato molim vile, ribice, štapiće, vilenjake i ostale magične pojave da se teleportuju iz sveta bajki i promene stvarnost. Stvarnost, definitivno, ne šljaka. Pepeljuge stare, kao sav stvarni svet, kako da pravu vratimo u bajku i uništimo mašinu? Nema nam spasa. Stvarnost se menja brzinom svetlosti, bajka bledi, a zaraza je uzela maha. Patuljci pobrljaveli, nesvesno i po navici se baškare i zaboravljaju da im je Pepeljuga prijatelj. A kao najveća opasnost, javila se čudna pojava, pomešali se likovi i bajke. Više se ne zna ko je ko, ko je Snežana, a ko Pepeljuga? Nestaje svet prinčeva i ljubavi i poljupca buđenja. Bledi bajka i srećan kraj. Ljubav za ljubav! Moja iskrena molba, svim razumnim bićima, probudite se iz stvarnosti i vratite bajke u svoja srca, možda ne izblede, možda se probude. Moj sledeći pokušaj je imitacija hrabrog princa, da se trgne iz sna, da se seti da je njena zemlja bajka…izvoli zaspala, ovo nije kraj mog pokušaja:

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

Ljudi, stvarni ljudi, život ume da postane stvarna bajka. Probudite Pepeljugu od strujnog udara, vratite joj sećanje i nabavite vakcinu. Ne ostavljajte bajke da blede i ostanu same, da se mešaju likovi…i bajke imaju mame koje se bore, na svoj način, da bajkama vrate snove. Nije sve tako crno, do skorog viđenja, sa terena:

http://www.youtube.com/watch?v=bLyyxgEZ_80

Smrt struji visokog napona! 😉

P.S.

Zahvaljujem se divnoj stranici „Crtani film u 7:15″ za sav materijal i motivaciju…takva stranica treba svima nama. Hvala. ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

01
феб
13

Bezimena

Cvet otkinut od života...

Cvet otkinut od života…

Tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

U šarenilu balona, latica i prosutog, procvalog, razletelog maslačka kupala se opijena cvetnim nektarom, opijena i zaspala, ona sama. Sama, bezimena kraljica snova, nošena vetrovima istoka i zapada, nošena tuđim potrebama i željama, u svojim snovima. Dani prolaze, Bezimena. Dani se gube, u snovima.

Omađijana željama, zaspala kao lala u večernje. Odnela je tuđa potreba, tuđa želja, tuđa misao pokrila njenu. Najmanja ptica je sletela na njen dlan, kljunom je kucka po obrazima. Zove je dan. Zove je rosa da se umije. Ona je usnila sanak na poljskim vetrovima, tu ostala. Daleko od buđenja.

Čekaju malene duše da se probudi, da priča, da zaigra. Ovo je tren kad njena potreba nestaje. Nedra joj dišu, trava zaborava ih pokriva. Bezimena. Šire se pomešani mirisi. Mirisi cveća, latica i rasutog maslačka sa livade stapaju se sa njenim mirisima. Dva sveta, san i jedna bajka.

Gusenica nije postala leptir. Njena tišina i zvuk livade. Trn se sakrio ispod lista pored njenog stopala. Ona spava. Sama. Bezimena. Vetrovi istoka i zapada poje tihe pesme i kriju se u njenim prstima. Još, jedna uspavanka. Senica ne peva. Grabljivica se krije iza zamršenog granja. Lija je zaboravila da izvuče rep sa mesta posete. Medved je obećao med, a nema ga. Pčela ga ubola, ne oseća. Laste se nisu vratile, rode zaboravile gnezda.

Sutra, kad se svi vrate po zaboravljeno, da li će da spava? Da li će da sanja? Da li se zaboravljeno pronalazi? Ovo je njena bajka, njen san, a livada oko nje. Njena tišina, a šuma je nemarom pokrila. Ostaće Bezimena na cveću, sama.

Gledam je. Nadvila sam se iznad nje, kao žalosna vrba. Ne dišem. Spuštam otkinut cvet, ukraden od života, pored njenog uzglavlja od pomešanih mirisa. Odlazim, ne okrećem se. Stidim se.

14
јан
13

Mala vila

kao da je vila Šaputalica...nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu...

kao da je vila Šaputalica…nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu…

  Bajka za decu;

Negde, negde daleko, u nepronađenoj zemlji, postoji čudan, čaroban svet malih vila…i nisu obične vile. To su vile Šaputalice. Ne znam, tačno, kako se njihov svet zove ali ima šaputavo ime i nisam uspela lepo da čujem. Verovatno je tajnost njihovog sveta sčuvana na šaputavi način, da ne doznaš sve ili sam previše stara da se svega setim, ne znam. Sećam se, da zavijena u mirišljave jorgane i pokrivače, u tamne i hladne noći, jedna mala vila, mi je na jastuk donela taj svet da lepše spavam i mirno zaspim. Često je dozivam i nameštam jastuk da lakše sleti, da krila ne povredi ali je nema. Dolazi, samo, kod dece…kod dece koja veruju u bajke. Mala vila Šaputalica je donosila zvončiće, zvončiće u raznim bojama i uvek su bili različitih boja i zvonili različite melodije.

Sletela je te noći da objasni da drugarstvo ne prestaje kad se neko odseli u drugi grad. Drug mi je otišao te večeri, kola su se izgubila u mraku i njegove ruke što su mahale na sve strane. Bila sam, tako mala, a svet mi je postao tužan i prvi put mi se činilo da gubim nešto veliko. Jastuk je bio mokar, mala vila je zvonila i zvonila svojim zvončićima, zelena haljinica bila je mokra, a majušne nogice su šljpkale po baricama od mojih suza…ali ona je zvonila, zvonila i šaputala da nije, stvarno, otišao. Lupkala me je po grudima providnim krilima kao da želi srce da me umiri, jecaje da utiša, da nešto pokaže. Nije mi bila dovoljna te noći, ni njena neprekidna zvonjava i šaputanja nisu bila magična. Nije bila stvarna. Ujutru, još u toplim pokrivačima, mislila sam da je to, samo, prijatan san. Čitav dan sam tumarala po mestima gde smo se Neven i ja igrali, sedela ispod omiljenog oraha i zamišljala i ponavljala sve vragolije koje smo izvodili. Ponovo sam prva dolazila na rođendane i donosila prikupljene, stare stripove da mi niko ne ukrade vreme na tom mestu. I čitav dan je prošao tako, u obilascima i sećanjima, na malu vilu sam zaboravila. Prosto, bila sam tužna i činilo mi se da imam najveći razlog za moju bezgraničnu, detinju tugu. Mislila sam da nemam, više, najboljeg druga. Došla je noć, prošao je tužan dan, ponovo su zamirisali jorgani, i ponovo su suze kapale na jastuk….i ponovo je sletela Šaputalica, mislim da je malo kijala uz zvonjavu zvončića i nove čudne pesme, i ponovo me je lupkala krilima po grudima. Zaspala sam uplakana ali sam se ujutru osetila čudno što sanjam isti san. Isti osećaj je trajao noćima i jutrima, a ja sam i dalje bila nema na sve…na zvončiće, na lupkanje krila po grudima, na kijanje prehlađene vile, i danas mi nije jasno kako se nije razbolela od mojih suza i dopustila da ponavljanja traju. Ali vile su vile, a Šaputalice posebne. Sad mi je sve to nejasno jasno, ali ne dolazi, a to što ne dolazi nije mi jasno i ne prihvatam…zato se sećam i pričam, pa ako neka sleti na nečiji jastuk, javite mi, danas pisma putuju brzo. Rekla sam da je moja vila bila zelena, sa svetlucavim zelenim krilima, haljinicama, špicastim platnenim cipelicama, samo, su zvončići bili drugih boja i zavisno od boja, pesme su svaku noć bile dugačije…zašto, to samo vile znaju ali ja znam zašto volim zelenu boju. Moja vila je bila zelena, zelena kao livada, kao najlepše lišće sa najlepšeg drveta, kao san u zelenoj boji. Vila je dolazila i dolazila, zvonila i pevala, udarala me po grudima krilima i prosipala zeleni prah. Sedela je sićušna u barici, providna, krhka, malena, malena, čarobna kao najlepši san. Jedne noći, između pesme i kijanja, mesec promeni boju, smanji se i nestade i na njegovo mesto ulete čudna, gizdava, repata i lepršava zvezda…i umesto noći prosu čaroban zvezdičasi dan,  u moje srce posla svetleću zvezdicu sa Nevenovim likom i očima. Sve mi je bilo jasno, svanulo mi je pre jutra, zvezdica se usadila duboko u srce i tu ostala zauvek skrivena, na sigurnom. Nikad ne bledi, sija jače kad je dozovem i u ritmu lupkanja providnih, zelenih, svetlucavih krila osetim kako mi srce srećno i brže zakuca. Neven je tu. Dozivam ga kad je teško, dozivam ga i danas kad sam tužna i setna, i vilu, i Nevena…Neven je moj drug iz detinjstava, i tu je, uvek, za mene…ali čarobne, majušne vile više nema…nema je, ja nisam dete i dalje moram sama. Veliki idu sami kroz noć i mračne šume, vile i zvezdice im ne svetle na putu, ali ostaje drug, drug koji te prati kroz sva vremena. Čuvajte takve drugove, duboko u srcu, čuvajte zvezdice da ne zgasnu…to je blago.

Šta ja pričam? Svi imate svoju vilu. Možda nije zelena, možda nije majušna, možda niste tužni što mislite da gubite nešto, možda ste setni i sami i treba vam društvo u hladnim noćima, možda, možda, možda? Odlasci dragih osoba nisu zauvek, bolni jesu i navika ih doziva i krije u srcu po vašem pozivu, ali su tu, duboko u njemu i vašem sećanju. Otkriću vam jednu tajnu; jesam matora, jesam jaka i mama sam, ali ponekad želim svoju vilu nazad, na svoj jastuk…ni odrasli nisu imuni na odrastanja…zato, javite mi ako sleti u noć na vaš jastuk, mala i zelena,  jer ona živi zauvek.. pisma, danas, putuju brzo 😉 recite joj da mi je potrebna 😀

27
дец
12

Dođi da pletemo, zajedno…

crveno klupko

Nisu sećanja, samo, smotana pređa…za pređu trebaš ruke i nov par ruku da gotov konac smotaš u klupko. Klupko zahvatiš rukama, gnječiš ga, razmotavaš i namotavaš onako kako ti odgovara, da osetiš kako prija pod kožom, da vidiš kako ti boja pristaje…i dohvatiš, vešto ili nevešto, igle u obe ruke. Ako si nem na svet lepog, ljudi su smislili šeme, šemiraš, skeniraš, skineš, napleteš, zašiješ, obučeš i tako ga nosiš. Nemam šemu, ne trpim je, ne vidim sitno i isto, ne zanima me tuđa šara…moje je klupko, moje su boje, moja je pređa i ruke, moja šema, ali mi fale druge ruke da ih dohvatim i povežem sa mekanim klupkom, da namotamo zajedno…

Magla mi rožnjaču zahvatila, nastanila se moćno u dupljama kao da sam je sama smestila, fiksirala pa mi ogledala dušu ne bude. Čini mi se da osećam te goleme, mekane šake, tu negde…dodir ne osećam, ne vuku me, kao nekad, u pravom smeru. Ja bih da sam opet vođena i oslonjena na te, velike ruke. Skini se maglo, skini se mojim prstima, pomoć mi treba da pređu smotam u klupko, spletem šarenu šaru za Božić…da stavim pleteno ispod Badnjak drveta da se natopi soli i meda, da darujem dete na vratima, da zajedno lomimo pogaču osmeha, izvadimo šarene tanjire i prospemo hranu po, istom, astalu…zajedno…grebem te magluštijo što si se zavela u očnim porama, krv puštam da boli, da podseti za šarenu pređu ispod drveta i vatru palim pre Božića. Evo ti moje ruke, dohvati me velikim rukama, mog obožavanog bića. Trbaš mi da sklonim maglu ustajalu, trebaš mi da preskočim provaliju, da sednemo za astal, zajedno…kao nekad…samo, samo mi na tren dođi da me rukama odgurneš u pravom smeru. Sneg se otopio, ako novi do Badnje večeri ne padne „od blata ću da te pravim, potrebo“…venu ću da isčumpam da glas ti čujem i pustim da ti srce zakuca umorno, na tren, za mene…željo…

Znam da znaš da mogu, da jaka sam, stamena, pripremljena…ali kad Badnje drvo zakitim „na naše dvore“, dođi, dođi da mi pokažeš kako i gde treba. Potreba, potreba za starim skrovištem nije greh…pojavi se vodiljo, pokaži budalama šta nisu naučile, ovih dana…šta nisu uradile…

Evo ti, uzmi…uzmi me za ruke i povedi do pređe…dođi da smotamo klupko, da ispletem šaru i stavim ispod Badnjeg drveta…dođi da prospemo smeh i hranu po astalu i skinemo maglu sa rožnjača…gurni me velikim rukama, tamo, tamo gde treba…

za sećanja ♥

18
дец
12

Smorčići

baci belutak da se vrati lepši :)

Kad se rodila dugo željena devojčica i okitila godine čekanja i strepnje najlepšim decembarskim ukrasima u kući porodice morskih Smorčića nastanila se neobična, penušava  izmaglica od talasa. Osmesi su odzvanjali u kućici šljokičastih zidova, svo sivilo je nestalo, a balončići morskih talasa su udarali u zidove veselog doma gde se čula nova, šumeća pesma. Znate, kad naslonite uvo na školjku da se čuje morska pesma? Ova je bila drugačija jer su šumovi i note stvarane dugogodišnjim željama ušli u zidove doma. Morske Smorčiće ne vide svi ljudi, samo, neka deca koja čitaju i žive bajke i odrasli što ostaše u detinjim zvucima. Priča se da kod ljudi postoje slične navike, da su pojedine porodice bliske Smorčićima ali se to šapuće i čuva kao tajna da ne nestane. U ime svih šaputanja, pokušaću da šapućem o ovoj priči da bi svima što čitaju ostala šaputava i nestvarna, a bliska.

Dani u domu Smorčića postali su drugačiji i raspevani, baka i deka su doživeli da ispipavaju ušatog i zavijenog stvora i da kolevku od biserne školjke svako jutro pune raznim darovima iz mora. Pevalo se, ljuškalo se, razmazilo se ali kao da je veliki Bog čudne zajednice darovao čupavi i ušati smotuljak da bude i ostane, dobra beba. Žurili su ovi matori Smorovi da nadaoknade sve što je moguće jer se bližio dan njihovog nestajanja. U svetu Smorova u nevidljivom balonu, sa druge strane mora u zemlju Večitih Snova, prvo su putovali jači i oni što su bili predviđeni da budu stub budućeg doma. To je bila kletva zlih veštica, još, u rađanju prvih porodica Smorova. Kletva je činila da se zidovi doma ljuljaju kad najjači odlaze i ako dom opstane vredni su da dalje žive. Jednog morskog meseca, u nekom morskom danu letnjih smorovanja, najjači je počeo da dobija obličije odlazećeg balona. Polako se unela zebnja i strah u zidove doma i duše kućnih Smorova jer se znalo da Grad Smorova prati dešavanja i tok kletve. Niko se za veka življenja Smorova nije usudio da prkosi i razbije kletvu zlih veštica, tako se shvatilo življenje i Smorovi su poštovali tokove tradicije. U tim danima kad se neko od Smorova okruži tankim ivicama balona za Večite Snove, retki su Smorovi koji su stvarno tužni i daju pomoći poljuljanima. Običaj je da se takne u dom zaokruženog, prozbori morska tekućina, rođaci sprovode običaje ali se nadgleda tok kletve i priča o tome na skupovima. Unutar doma se kletva zaboravlja, udara se u zidove balona jer je moguće zadržati okruženog, duže u domu, ako mu je duh lepo stopljen sa šumom talasa i mora. Živi se da se ti dani produže i vreme u domu je u nekom stajanju. Čudni su mi ti Smorovi i njihova tajnovita tradicija koja se ne razbija, već, pušta tkava kakva je da teče. Jednog prolećnog jutara polete balon najjačeg smora i gordo i hrabro zapara oblake iznad mora…i sve bi bilo dobro u kućici od jakih školjkičastih zidova da nije zapevla neka čudna keštava ptica, uokvirila baku Smora, ponela je u balonu i ostavila na polovini mora. Jedino što se čulo iz tela bake je krik iste pesme, čudne ptice. Kletva prekrila dom i uplašila Smorove iz grada, zatresli se zidovi doma i nadvila se čudna magla iznad ognjišta. Pričali su mi da je mama Smor vodila maleno Smorče na obalu mora svako jutro, davala mu u ruku belutak kamenče da ga baci daleko u talase, treperavim rečima: „Baci, baci što dalje, vratiće ti se lepši belutak!“ Tako je počela živa bajka porodična i prvo razbijanje kletve, praćeno pogledom iznad mora i promatranjem bolana koji se ljuškao na vetru iznad mora. Činilo se da balon, čas leti nazad na obalu, čas prema zemlji Večitih Snova ali je najteže bilo njegovo mirovanje na istom mestu, iznad iste tačke velikog mora. Navikli su se Smorovi na nove dane, na nove običaje i drugačiji život jer su stvorili sopstvena verovanja i čarolije. Ovu čaroliju prenosim ljudima i način kako se održava kućerak kad mu se zidovi ljuljaju. Sad slušaj šaputanje;

U jutarnjim šetnjama obalom mora i neumornim igranjima u pesku, dohvati talas školjkicu i pužića malog Smorčića i odnese daleko u dubinu. Prosuše se suze malenog stvorenjceta na okvašene ruke i rumene obraze, ušići se kao u pseta  poklopiše sa umršenom kosom, a okice zaokružiše u veliko slovo O zaprepašćenja i neverice. Jecaji, jecaji i jecaji za omiljenom igračkom i novim gubitkom. Zapara se srce mame, već, bolno i skrhano i probudi se majčinska želja da se razbije tama i osvetli magla iznad ognjišta. „Ko šiša kletve, nek se nose bestraga sa vešticama“, urlala je u sebi Smorica. Skupivši svu snagu saže se put peska i dohvati poslednji, veliki belutak, viđen tog dana.

–  „Pogledaj me Bella bambina!„, reče mama i zamahnu širokim pokretom bacajući belutak u duboku vodu. Smorče raširi okice i vrisnu:

–  „Ne, mama!!! Ne baca se zadnji belutak nađen istog dana, to je nesrećaaa.“ 

 –  „Ko kaže, veštice? Nema veštica, veštice su glavi i vratiće more nama lepši i belji belutak, nije ovaj zadnji. More vraća izgubljene snove i stvari!“

–    „…ali ja hoću moje, želim moje igračke!“

 „Dobićeš svoje i dobićeš svoju čaroliju ako naučiš da veruješ u nju.“

–  „Stvarnooo!“

 „Stvarno, ali ako veruješ…“

…i tako je nastalo porodično verovanje Smorova, tako su preživljavali dane bacajući daleko u more belutke i loše snove da im se vrate lepši, ili isti ako su lepo sanjali i lepo se budili. Naučili su da gledaju proziran balon iznad mora, izgubljen u sebi, kao na normalno događanje i često su govorili da je to izgubljena zvezda koja se spustila da gleda more i ne zna da se vrati. Šta kome smeta, nek veruju ostali Smorovi u veštice i kletve, ova se porodica naučila da preživi i preleti iznad ustaljene priče u nejakim zidovima školjki, ali da živi svoj život…

Često se setim Smorova kad odem na more, dohvatim nešto nalik pravom belutku, prošapućem u njega sve promašaje, ružne reči i poglede, zamahnem što mogu jače da odleti i padne što dublje, ali da se lepše, još lepše vrati. Znam da su mi se neke stvari učinile drugačijim, znam da ću vremenom na sve dugačije da gledam. Učini te to i vi…ne treba vam more, samo, pazite kad šaputavi kamen bacite da nekog ne povredi…možda, su vaši zahtevi nečije rane…bacite daleko, ali da valja…vratiće se lepše, veruj! 

…sad žurim da vam pokažem belutak…izvinite ako sam slovo ili zarez progutala…obožavam male Smorove ♥

10
дец
12

Ko beše ti?

Bela Ptica i njen svet...

ili život za život

 

Postoje bajkovita stanja dobra i zla jer bajke su nastale kao izvor te borbe. Bajka ima srećan kraj, svi mu se nadaju i retko se zadržavaju na tmuši i tami zlodela i u kandžama zlih čarobnih šuma. Postoji jedna bajka koja na momente menja lica za sve učesnike u njoj, a krajnje odredište je pronađen mir i spokoj za sve…teče, nekako ovako;

Bila jednom jedna Bela Ptica koja je volela da širi blistavo nameštena krila za druge i oni su je gledali u belom blistavilu tkanom za njih. Bela je svako jutro glancala svoko pero na sebi i ogledala se u obližnjem jezeru i podigavši kljun, uvek, prema nebu uzletala u ostala jata. Najčudnije je što su se ptice svijale oko nje i cvrkutale razne pesme njoj namenjene lepeći se za njeno perje kao verni pratioci. Znala sam Belu Pticu jer je bila moj jutarnji pogled na svet kroz okno mog kućišta i verujem da sam jedina razumela zašto je Bela Ptica sebi blistava. Kad je stasala za udaju izabrala je najboljeg među najboljima za nju, tako je njen odsjaj postao još blistaviji, a kljun parao visoko plavetnilo neba. Nekako se bajka razvila i Bela je bila voljena, iz jednog jajeta teško donešenog na svet ispilila kržljavog ptića, posvetila mu se predano, srčano ali je svaku brigu, nepotrebno stvorenu, objavljivala na sva zvona. Ispiljena Gužva se rodila buntovna i stalno se koprcala, netrpeljivim cvrkutima uzvraćala jer je stvorena drugačija, ne kao željena kopija. Gužva je svim srcem volela Belu Pticu i naučila da razume njena stanja, pesme, prohteve, uživanja, žrtvovanja. Ta mala skupina je bila povezana unakrsnim i različitim osećanjima, neprikosnovena ljubavna veza malih ptičijih porodica. Tata Ptica je bio ptičurina puna ljubavi prema životu i svim pticama na nebesima i Gužva je mislila da je svet šareno jaje ispunjeno velikim srcima. Pričamo o Beloj Ptici i njenim sjajnim krilima…nije bila ni toliko sjajna, ni jaka, samo je iza sebe imala jača krila i Gužvu koja je pratila. Jednog  tmurnog  jutra na krilu joj se pojavila siva mrlja, tačka bola za izgubljenim najmilijim pticama. Nije krila mrlju i nju je glancala, čini mi se više, svima je turala pod nos i jadikovala, a jato oko nje je ostajalo, kao uvek, skupljeno plećima i krilima njenog pratioca potrebnog  jatu i svim drugim pticama. Prvi momenti u kojima je Bela Ptica, uvek sjajnih krila za svet oko sebe, počela da lomi krila svog malog gnezda su počeli. Ona je i dalje bila sjajna, činilo se na suncu ali vetar nove boli je preli sivilom jednog hladnog i tmurnog proleća kad je ugledala oči i slomljena krila svog pratioca. Držala je žrtva, žrtva javna i pojačana za jato koje je počelo da se osipa i cvrkuti su od njega postali sve piskaviji, pesme dugačije. Preselila se Bela Ptica u drugi svet i naučila da mrzi, da pati u sebi, da priziva prošlost i svaki nalet novog bola na njoj se video više, puno više…razbole se i ona, počupaše joj neka pera i osuše joj se krila, a Gužva je bila tu da kupi suze i nalete njenih različitih raspoloženja. Osulo se najbliže jato, par ptica je bilo tu, a  Bela Ptica je osetila svoju slabst glancajući krila, neprekidno. Smenjivali su se dani i noći, agonija je postajala sve jača i borba sa novim životom je donela čudna ponašanja, revolt i bunt, pesme nerazumljivih reči i postupke nemirnog deteta, samo su krila i dalje redovno glancana pred svaki uzlet u jato koje je ismevalo cvrkutima. Gužva je bila tu, napadnuta, poistovećivana, smanjena i zapuštena u oluji koja je šetala jatom.

Jedno novo jutro kao da je donelo novu bajku u istoj bajci za sve u gnezdu. Bela Ptica je počupala slamke iz gnezda, napravila oluju unutar njega, namazala krila i krenula kao nekad u plavetnilo. Videla je svoj odraz u nepostojećim, isušenim i nestalim potocima prošlosti i letela okolo slomljenih krila uverena u svoju blistavost. Gužva je kupila sve za njom i podsmehe krila u korpe, skupljala počupana pera i slamke, gubila se u stvarnosti primajući udarce i nezaslužene nadimke jer se tako u ptičijem svetu mora. Bajka u bajci bi tekla da Bela Ptica u umišljenom sjaju, čudnog pogleda ne gurnu Gužvu u drugi svet ponavljajući svako jutro: „Ko beše, ti?“ Bajka u bajci i dalje teče i svi su marčnoj šumi gde zadrto granje i besne, crne ptice kidaju meso do boli, a  Bela Ptica živi i leti u svetu blistavih krila…jedina stvarnost je crni trag i nered što ostaje za njom…

Znam da ostale ptice mogu ali ne žele da shvate da njena blistavost i pošlost svoj izvor nosi iz krive priče njoj date od drugih. Ova me bajka uči da svaki sjaj ima svoj odraz u ogledalu, da ono što drugima prosipaš na kraju sam pokljucaš, da su prave bele ptice retke i da se njihova stvarnost poklapa sa njihovom bajkom. Još nešto, kad saznam kraj bajke i pronađem pticu koja zna sve o Beloj Ptici, pripovedaću je i vama jer svaka bajka ima lep kraj…

 

 

24
нов
12

Pusti da snevam

Niko ne sme da me budi, da mi snove ruši…

i svitanja da zastanu da odsanjam, da učinim,

da doživim stvarnost novu, dosanjanu…

 

Nisu snovi puste priče, niti san snu liči…

moja priča kraja nema, kraj se ne zna, ne priznaje…

iza kraja u beskraju, posle svega,

nova bajka za snevanje, za početak, za stvaranje,

tu na mom jastuku izvire.

 

Da sam ptica, nisam ptica ili kamen, grudva snega,

nisam priča dovršena, savršena…

samo sam deo svega.

 

Stalno tražim novu snagu da potrčim za tom dugom,

da je stignem, da proletem, ispod boja da nestanem, da se nađem gde se ne zna…

drugu stranu da dohvatim i da javim da sam prošla, dosanjala, upoznala…

svoje snove ostvarila…




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

јул 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца