Архива за март 2013

17
мар
13

#onokad kao pišeš dnevnik

Čudno jutro danas, meni. Nekako je pisanje olovkom zamorno i teško se greške brišu. U svim tim greškama, ponovo, se neko slovo izmigolji i moraš da precrtavš.

 Ali ti neću pričati o tome, to se stalno dešava. Već si velika. Umesto toga možeš da se setiš nekih, možda, ne/bitnih stvari ali iz ove perspektive, danas, svaka sitnica proživljenog postaje bitna. Setićeš se mojih uobičajenih navika, kao što su jela koja volim da jedem, boje koje nosim i volim, priča i pridika, nekih normalnih svakodnevnih stvari. I kad sam kod sećanja, kao da me zahvata neka sitna nasledna nota Alchajmera, dok tvoja baka mirno spava. To ti je sve poznato, ali ti nisu poznate note odakle toliko zelenila u očima tvoje mame i šta je sve zelenim obojilo.

Zavolela si zeleno, zeleno i žuto, zbog mene. Ja ti sada pričam kao da je svejedno, ali u samoj suštini, u samoj biti sećanja sve je jedno kad okreneš tu kocku. Nije bitno da li si izvukla šesticu ili jedinicu, sve postaje i ostaje jedno u samom sećanju.  Imam, svesnu nameru, da ti pričam o svojoj prvoj  ljubavi.

Nešto mi teško ide pripovedanje, a onde na sofi sve je izgledalo lagano i slikovito mameći mi isprekidane osmehe od slika koje su se nizale. Prve ljubavi se obično obeležavaju po nekim drugim, veruj mi, ne/bitnim stvarima, kao što je prvo vođenje ljubavi, ali svi smo drugačiji i kod mene je teklo na neki moj način, obeleživši čitave moje buduće krajolike u sećanje. Najnevinije doživljavanje prve ljubavi, sa ukusom knjiga i starije generacije, poznatog društva iz škole. Sve, kao, face i samo jedna bitna meni. Neki od njih su i danas ovde, viđali smo se i povremeno družili, a on je u „Belom Svetu“ oženjen školskom drugaricom, onom malenom plavom koja je upala umesto mene, na svoje sudbinsko mesto.

I neka te ne lažu da se samo prvo vođenje ljubavi pamti. Moje je ovo sećanje lepše i nežnije, osetljivije. Ovde je nešto nemerljivo. Ovde je, nešto, što se teško opisuje i objašnjava, a ostane nezaboravno. Nešto, što većina na sličan način doživi ali ima, ili nema potrebu da to kaže ili napiše. Vreme ističe, istope se sekunde pretvorene u sate i godine i svaki trenutak proživljenog (kao što sam rekla) učini ti se bitnim.

Zato, malo, o nekim momentima kroz koje svi prolaze i dozovu ih nekad. Neka priča, jednako bitna sad kao i pre, za potreban osmeh. Nešto kao;

 Ukus ustezenja od poljupca, držanje za ruke, besciljne i nepregledne, drhtave šetnje po kraju. Prvo javno i glasno priznavanje ljubavi pred publikom i ocem koji te sebično svojata i ne dopušta odvajanje i cepanje od detinjstva (verovatno, da sve devojke slično dožive);

–           Ja imam momka!

–          Koga imaš?

–          Momka imam!

–          Ne šali se, pregaziću vas kolima po ulici. Samo se usudi?!

–          Imam momka i volim ga, volim ga!!!

–          Ko je taj zamza, nos ima da mu polomim – ko jeee?

–          Taj i taj, od oca tog i tog, majke te i fina familija i dobar dečko i sve „po želji“!

–          I volim ga i neću to da batalim i tačka!

I sve ovo se ponavlja, biće ti poznato, veruj. No nismo na tom delu sećanja, već, u priči o želji za dodirom, poljupcem i nemogućnosti da se poruši način vaspitanja i obećanje ocu. I možda, ali ne možda, nego je čitava draž u tome. U drhtavim neisprobanim željama, osećajima, strahu, ustezanju od nepoznatog, lažnom ponosu. Ali ne bi bilo ovako, ne bi bilo zeleno sećanje i prva nezaboravljena ljubav i sve ostale merljive po njoj i oči koje se pamte i u drugom navek traže te iste. Ali to ne postoji. To se ne ponavlja, samo, se večno pamti. Doleti, tako, kao drhtava zvezda u povečerje, okiti te mladim mesecom nezaborava, probudi sve tvoje vene i venice i prokulja krv iz njih u uši, celo telo. Zažališ što nije bilo, ali čitav ukus je baš u neprobanom i zamišljenom  osećaju po koži, kosi, na usnama. Zamućeni osećaji neprobane, neskrojene svile koja miguljavo klizi niz telo i zove se nesašivenom i večito željenom haljinom za bal. Bal se pamti, haljina se pamti, osećaji se vraćaju i uvek iznova doživljavaju, klizajući, večito željeni.

To je onaj prostor između dve ruke koje nisu jedna u drugoj, vibracija koja titra do boli. Blizina usana i ukus sjaja od malina na njima, struje što im živce najsitnije pokreće do izobličenja i sve samo stopljena karamela od želje. Neko veče  sam se toga setila, volim i želim da se setim, ne želim da poremetim večitu želju nekim ustajalim horizontom i lošim navikama. Po tim osećajima me se seti. I to sam ja. I svi mi, verovatno?

Nemoj da te varaju da se, samo, prvo vođenje ljubavi pamti. Nije istina. Ovo bih ti poželela da doživiš i ne mora da se zelenim oboji, oboji ga svojom bojom, svejedno je to, samo neka ostane ovako titravo, ovako pamtljivo, ovako željeno. E, to bih i tebi za prvu ljubav poželela. Da stvarno imaš čega da se sećaš.

06
мар
13

Može li?

Drvo Života

Drvo Života

Pokušavam

da je shvatim

i mir i slobodu

da joj vratim…

može li različito

da se zalije,

a da se preko

ivice ne prolije?

Nije joj namera

da na kapi živi,

niti da u uglu stoji

da joj se

bilo ko divi.

Drvo

za sebe može,

ali bez listova

ne može.

I savaki list

joj zlata vredi,

ne bi da kuka,

ni da reži.

Lišće joj je

za koren priraslo,

stablo se izgubilio

I sad bi

slobodu da zahvati,

ali sve na mesto

da vrati.

Može li, može li?

Svaki list ime ima,

oči

da se u njih zagleda,

i jedan

samo njoj pripada.

Taj daha nema,

pokušava

da se ugnezdi,

da ne povredi,

da se

među žive vrati.

Može li, može li?

Taj list

vodu ne traži,

traži
da se izrazi,

slobodom

da se prekrsti

nikad i nikog

da ne ošteti.

Može li, može li?

Može li

dovoljno zelen

da ostane,

svom svetlu

da se okrene,

da diše, da diše…

a ničiji

vazduh
da ne ište,

oko
da ne ubode,

da drugi

list ne probode. 

Može li, može li?

Može li različito

da se pomiri,

sklop da napravi,

da jednom

biljka postane

i ostane,

ali da diše,

da ne nestane?

Tako

je sve prosto,

po prirodi stvoreno…

koren, stablo, lišće…

Može li, može li?

Samo

slobode ište

sobom da se izrazi.

Nek diše?

I sve mi ovo

na Izvini zvuči,

svakom je.

Od toga –  do nečega,

kapi znanja

i hrabrosti ište

da se nauči

sopstvenim dahom

da diše
ili izdiše.

Može li, može li?

Sve suprotnosti

da pomiri,

sobom

da se prekrsti,

nijedan

list da izgubi,

da dahom

ne ugrozi.

Može li, može li?

I sve što se pita,

da li da diše,

da se opravda

i opiše,

nikad neće
da prodiše.

Jer

ako je namera

ćista,

drugo lišće

neće
da probode,

ni sebi disanje

da oduzme.

Zato,

nek’ nauči

slobodno

da diše.

A može li, može li?

pesma sa:
http://vidimtezeleno.com




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

март 2013.
П У С Ч П С Н
« феб    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца