Šta, ako…

…a šta ako je život, samo, predigra za druge prolaze i svetove? Šta ako je postojanje, toliko nebitno, da su nebitne sve lepe i ružne vremenske odrednice koje se nazivaju postojanjem?  Šta, onda, što je nebitno što ja i ne postojim, kad je sve to nebitno za ono tamo…neki drugi svetovi, možda paralelni, možda potpuno svoji i drugačiji…mogućnosti…

…šta ako sam, samo, pomislila da je bajka neki drugi svet gde mogu da se sklonim i da nestanem na svoj način…šta ako, moj način nije dobar i nema dobar prolaz za kvalifikaciju u toj predigri, ali to nije bitno…jer ionako, i ja stižem tamo, samo sa lošim prolaznim vremenom…zar je malo biljaka koje su izgubile vreme, i tražile samo kap vode za staru zemlju u staroj saksiji, u lošem prolaznom vremenu, u predigri za drugi svet. I biljke imaju dušu koja lebdi, neprimećene stoje u uglovima i krase naš dom…spustili smo lepu bocu vode da ne kvarimo izgled savršenog postojanja i nemarno im zatvorili jedinu kap, hranu za prolaz u drugi svet. A postoje, sa dušom…dušom kao na dlanu ukradene sa cveta kapi rose, koja nestane na dah…nemarno ispušten dah, a za nju oluja koja je pokupi u nestajanje. Nema dalje. Nema dalje…

…sve gizdave boce su zatvorene i neda se kapi iz nje, za nemarnu sebičnost postojanja pokupljenog sa dubokog, još bogatog izvora postojanja. Biljke se zalivaju, ne previše neke, od neodmerenosti one trunu u starim saksijama i gledamo kako umiru u uglu lepe sobe. Ljubav prema biljkama, ljubav za duše, za druge svetove, bez obzira na loše prolazno vreme, na kašnjenje, sve one stižu tamo…sve ljubavi su drugačije, sve ljubavi pripadaju različitim svetovima, sve ljubavi imaju dušu cveta u saksiji, iz ćoška lepe sobe, traže kap vode za dalje iz zatvorene gizdave boce…i ništa nije mrtvo, i ništa nije potpuno nepotrebno, samo, u sebi skriva drugačiju dušu, drugačije postojanje. Ništa nije zanemarljivo i toliko malo, u ovom velikom svetu predigre sa rzličitim prolaznim vremenom, u putu do tamo…i ima li kraja, ili je kraj u početku, ili je na početku kraj ili je sve beskonačnost? A mi se, toliko, trudimo oko rezultata u samoj predigri…

Gledam Drvo Života, u uglu lepe, tople, sigurne sobe i proveravam koliko listova je nestalo danas i postalo stablo. Tako ona raste, to je njen način postojanja. Gledam sa druge strane, sa one gde pada više svetla, da se naučim da primetim njeno postojanje…da primetim koliko je listova prirodno završilo, koliko je našom nemarnošću uništeno, koliko je njih bilo bolesno i od koje bolesti. Boca, lepa i gizdava boca, pored nje je zatvorena. Biljke se, uvek, zalivaju ustajalam vodom, to je način da bolje napreduju. Da li joj je danas potrebna ta kap, ili ne? Kad bih razumela šta priča, možda, bih joj dušu spasla…i lišće…da ima bolje prolazno vreme, da ne zakači kraj u predigri i ne stigne tamo…da li je to moguće? mislim, da li je moguć kraj, da li postoji tu? Da u to verujem, ne bih joj posvetila „toliko“ pažnje…to je samo negovanje, nemarno, slučajno ili brižno negovanje, jedne duše…

Postoji verovanje, ako Drvo Života gajiš i ono uvene, odlazi jedna duša iz kuće…to se u, u ovom svetu predigre, zove umiranje…a gde odlazi i postoji li umiranje? Mislim da je to samo odlazak, tamo…sa različitim prolaznim vremenom i negovanjem. Pustiću u ovo tamno i sumorno jutro da svetlo na nju, što više padne, da joj umije dušu…pogledaću sve listove, u njima sa očima meni dragih duša, pogledaću koji su celi…jer želim da negujem to lišće…i gledaću dugo, u tišini, u slušanju da naučim šta mi priča…

posle tišine, po osećaju, po ljubavi za svaki list, dodaću kap vode koju ište…da joj popravim prolazno vreme predigre, na putu do tamo…

negovanje…

P.S.

…puno me boli povređeno oko…stvarno.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

…i ne mogu da ubacim drugu sliku koja je tamo…