Zašto, to…

Zašto me vraćaš na obale pune oštrog peska

i cepaš silom nazuvene papuče,

i zabadaš ledene igle u bose tabane,

posle posete nežne, izgubljene obale,

vraćaš me da posrćem po ranama koje bole?

Pokazala sam ti, tamo, kako se dišu boje,

šta znači obala, školjka i more…

disanje je način života,

udisaj je potreba da se živi bolje…

ono što ne dišeš kao tvoje,

samo je pesak sa hladne obale

gde krhotina bode, cepa meso na dvoje.

Došla sam da dišem na tvoj način,

onako kako navika zove,

došla sam da nemam udisaj,

ostavila sam školjku, obalu i more…

i sad sam tu, ali samo za vreme bure,

da se čamac ne prevrne,

u putu do viđene obale…

ovde sam, ali vratiću se,

vratiću se ne zbog tebe,

učiniću to za sebe…

vratiću se u leto da vidim galebove,

ili u proleće kad se otvore prve lale,

zamiriše đurđevak za moje voljene…

vratiću se da vidim šta priča more,

da otvorim školjke i prospem bisere,

ne za tebe, već, za samo moje…

i ne vraćaj me tog proleća

silom u zime i ledene obale,

naući da je disanje način života,

da to nije tvoje…

taj miris obale, školjka

i more…

pusti me da dišem

kad upoznam bolje…

i donesi mi naše grožđe,

za poznate mirise, za boje…

P.S.

Žao mi je što, puno bolju, pesmu ne mogu da postujem jer ne znam da crtam nos. Lepa je, ko zna lepo da je pročita, ali je na zelenici i na:

http://vidimtezeleno.com

i dalje…ovo je moje viđenje dolazećeg srcastog dana. ♥ 😉