Posts Tagged ‘život

21
феб
13

Šta, ako…

...stara saksija i biljka...

…a šta ako je život, samo, predigra za druge prolaze i svetove? Šta ako je postojanje, toliko nebitno, da su nebitne sve lepe i ružne vremenske odrednice koje se nazivaju postojanjem?  Šta, onda, što je nebitno što ja i ne postojim, kad je sve to nebitno za ono tamo…neki drugi svetovi, možda paralelni, možda potpuno svoji i drugačiji…mogućnosti…

…šta ako sam, samo, pomislila da je bajka neki drugi svet gde mogu da se sklonim i da nestanem na svoj način…šta ako, moj način nije dobar i nema dobar prolaz za kvalifikaciju u toj predigri, ali to nije bitno…jer ionako, i ja stižem tamo, samo sa lošim prolaznim vremenom…zar je malo biljaka koje su izgubile vreme, i tražile samo kap vode za staru zemlju u staroj saksiji, u lošem prolaznom vremenu, u predigri za drugi svet. I biljke imaju dušu koja lebdi, neprimećene stoje u uglovima i krase naš dom…spustili smo lepu bocu vode da ne kvarimo izgled savršenog postojanja i nemarno im zatvorili jedinu kap, hranu za prolaz u drugi svet. A postoje, sa dušom…dušom kao na dlanu ukradene sa cveta kapi rose, koja nestane na dah…nemarno ispušten dah, a za nju oluja koja je pokupi u nestajanje. Nema dalje. Nema dalje…

…sve gizdave boce su zatvorene i neda se kapi iz nje, za nemarnu sebičnost postojanja pokupljenog sa dubokog, još bogatog izvora postojanja. Biljke se zalivaju, ne previše neke, od neodmerenosti one trunu u starim saksijama i gledamo kako umiru u uglu lepe sobe. Ljubav prema biljkama, ljubav za duše, za druge svetove, bez obzira na loše prolazno vreme, na kašnjenje, sve one stižu tamo…sve ljubavi su drugačije, sve ljubavi pripadaju različitim svetovima, sve ljubavi imaju dušu cveta u saksiji, iz ćoška lepe sobe, traže kap vode za dalje iz zatvorene gizdave boce…i ništa nije mrtvo, i ništa nije potpuno nepotrebno, samo, u sebi skriva drugačiju dušu, drugačije postojanje. Ništa nije zanemarljivo i toliko malo, u ovom velikom svetu predigre sa rzličitim prolaznim vremenom, u putu do tamo…i ima li kraja, ili je kraj u početku, ili je na početku kraj ili je sve beskonačnost? A mi se, toliko, trudimo oko rezultata u samoj predigri…

Gledam Drvo Života, u uglu lepe, tople, sigurne sobe i proveravam koliko listova je nestalo danas i postalo stablo. Tako ona raste, to je njen način postojanja. Gledam sa druge strane, sa one gde pada više svetla, da se naučim da primetim njeno postojanje…da primetim koliko je listova prirodno završilo, koliko je našom nemarnošću uništeno, koliko je njih bilo bolesno i od koje bolesti. Boca, lepa i gizdava boca, pored nje je zatvorena. Biljke se, uvek, zalivaju ustajalam vodom, to je način da bolje napreduju. Da li joj je danas potrebna ta kap, ili ne? Kad bih razumela šta priča, možda, bih joj dušu spasla…i lišće…da ima bolje prolazno vreme, da ne zakači kraj u predigri i ne stigne tamo…da li je to moguće? mislim, da li je moguć kraj, da li postoji tu? Da u to verujem, ne bih joj posvetila „toliko“ pažnje…to je samo negovanje, nemarno, slučajno ili brižno negovanje, jedne duše…

Postoji verovanje, ako Drvo Života gajiš i ono uvene, odlazi jedna duša iz kuće…to se u, u ovom svetu predigre, zove umiranje…a gde odlazi i postoji li umiranje? Mislim da je to samo odlazak, tamo…sa različitim prolaznim vremenom i negovanjem. Pustiću u ovo tamno i sumorno jutro da svetlo na nju, što više padne, da joj umije dušu…pogledaću sve listove, u njima sa očima meni dragih duša, pogledaću koji su celi…jer želim da negujem to lišće…i gledaću dugo, u tišini, u slušanju da naučim šta mi priča…

posle tišine, po osećaju, po ljubavi za svaki list, dodaću kap vode koju ište…da joj popravim prolazno vreme predigre, na putu do tamo…

negovanje…

P.S.

…puno me boli povređeno oko…stvarno.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

…i ne mogu da ubacim drugu sliku koja je tamo…

Advertisements
13
феб
13

Zašto, to…

Lep, pristojan nos...

Zašto me vraćaš na obale pune oštrog peska

i cepaš silom nazuvene papuče,

i zabadaš ledene igle u bose tabane,

posle posete nežne, izgubljene obale,

vraćaš me da posrćem po ranama koje bole?

Pokazala sam ti, tamo, kako se dišu boje,

šta znači obala, školjka i more…

disanje je način života,

udisaj je potreba da se živi bolje…

ono što ne dišeš kao tvoje,

samo je pesak sa hladne obale

gde krhotina bode, cepa meso na dvoje.

Došla sam da dišem na tvoj način,

onako kako navika zove,

došla sam da nemam udisaj,

ostavila sam školjku, obalu i more…

i sad sam tu, ali samo za vreme bure,

da se čamac ne prevrne,

u putu do viđene obale…

ovde sam, ali vratiću se,

vratiću se ne zbog tebe,

učiniću to za sebe…

vratiću se u leto da vidim galebove,

ili u proleće kad se otvore prve lale,

zamiriše đurđevak za moje voljene…

vratiću se da vidim šta priča more,

da otvorim školjke i prospem bisere,

ne za tebe, već, za samo moje…

i ne vraćaj me tog proleća

silom u zime i ledene obale,

naući da je disanje način života,

da to nije tvoje…

taj miris obale, školjka

i more…

pusti me da dišem

kad upoznam bolje…

i donesi mi naše grožđe,

za poznate mirise, za boje…

P.S.

Žao mi je što, puno bolju, pesmu ne mogu da postujem jer ne znam da crtam nos. Lepa je, ko zna lepo da je pročita, ali je na zelenici i na:

http://vidimtezeleno.com

i dalje…ovo je moje viđenje dolazećeg srcastog dana. ♥ 😉




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

новембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца