Ne mogu, sama, na peronu da stojim, da ispraćam sve vozove,
ne mogu, mirno, da posmatram kako poslednji odlaze,
ne mogu sećanja da potisnem, da prestanem da osećam,
ne mogu više, samo, da želim, a ništa da ne dobijam…
ne mogu više da ćutim, da puštam da me gaze,
da gmižem kao gmizavac i nestajem put staze…
ne mogu da prihvatim da rođena sam takva,
da nema moje zvezde ispod zastora mraka.
Ne mogu da ćutim, da pravim se nema,
da ne vidim šta jeste ispod sopstvenog trema.
Ja, ne mogu više da čekam i gledam,
da lomim led ledeni, okovan bedem
i sve su mi staze gorke kao pelin jer molim se i nadam,
i čekam i gledam…
ne mogu da živim u priči što priča se sama,
to rima nije moja i sve je tuđa šala,
ne priznajem reči što dolaze same,
ja hoću da bežim u svoj svet drame…
ja, ne mogu više, ne mogu i neću,
pustite me mirno da priči upalim sveću,
pustite da dogori, ne gasite plamen,
da gori za pokoj i nestane, navek!
Ja, ne mogu više, sama, na peronu
da stojim i gledam, poslednje što odlaze,
dugo čekane, moje obećane vozove…
PRslo snevanje 