Posts Tagged ‘dete

17
феб
13

Ne znam…

 
Postala sam golicljiva :)) 
Japanci su radili neka istraživanja i došli su do zaključka da je potrebno smejati se, najmanje, 15 minuta dnevno. Zdravo je, strašno je zdravo, smejati se. Ništa te ne zagolica kao lepo prijateljstvo. Svi dobijemo krila…
P.S.
…ova slika je moja net krađa, ali kad moraš da ukradeš, bar na tren…
 
Postala sam golicljiva :)))

Ne znam koliko toga može, u ovoj mojoj i meni čudnoj kutiji što nosim na ramenima, da se smesti, a da ne zasmeta i meni samoj. Neke stvari na, tom nedefinisanom mestu, radim golim srcem (gotovo većinu), a opet svako jutro iz iste šolje, u istom ritmu pijem istu kafu…i samo tako mi je dobra. Činim te vezane, ustaljene pokrete, mehanički, sa punim zadovoljstvom i sebično tražim mir da sa, tim ritmom, puna srca namestim ili pobacam sve stvari po rzličitim uglovima te iste kutije što se vezala za moje telo, koje godinama ne osećam kao svoje. Sudaraju mi se delići po njoj, odbijaju od uglova stvarajući meni neke nejasne slike, često nalik kasnoj jeseni bez šarenog umirućeg lišća sa golim granama upletenim u čvor. Tu zapnem. Tu ostanem i stalno, taj čvor, odvezujem rečima. Ne znam, koliko dugo, imam vremena da se bavim odvezivanjem tog čvora, na moj način…jer tu se zamrsim, tu potonem do dna, tu kopam da prvo sebi objasnim jasno. Većina se ne zdržava na čvorovima u svojoj kutiji, a verovatno ni ne dopre do njega, ne traži smisao njegovog postojanja ako su neke stvari, već, nečijim tuđim rečima objašnjene.

Kažu, da ti čvorovi stvaraju duboke virove, tu zapne i uznemiri se reka života, tu te povuče na tamna, nepoznata dna, sa ili bez pružene grane sa obale. Odatle se valja kloniti, to mesto zaobići. Nije pogrešno biti svoj ali nije ni lako, nije obajšnjivo, svima. Samo, par duša, u korak sa tobom, može da podnese stvari u toj kutiji, ne sve, nikako sve jer ni ista kutija ne podnosi ritam srčanosti koji ih razbaca po uglovima i zidovima, uz tresak i lomljavu. Ne znam, koliko dugo i kako je moguće, stalno se baviti stvarima u kutiji, odmotavati i skrivati u šarene papire, na sopstveni način? Ne znam…

Ipak, je gomila stvari poređana izvan sopstvene kutije, u nekom nametnutom i trenutnom redu, koji se teško podnosi, ali neminovno vlada i postoji. Te redne, vanjske stvari nije teško po ustaljenom redu pratiti i pijačnu ponudu kupiti za bedni groš, ako ga imaš. Pijaca je, uvek, šarena i puna boja, ali te boje nisu poređane po sopstvenom redu. Uspeh je da spoljašnje šarenilo sklopiš u svoj spektar da ne štrči, a ostane samo tvoj. Žive boje naneti u sopstvenu sliku je magija, kao prava ljubav, kao dar od Boga da ostaneš svoj u njegovom svetu. To je ono što zvuči kao, oboji spoljašnji svet njegovim bojama, na svoj način. Nauči da živiš, šareno, za svoj groš. Ne znam…

Najlakše je pobeći od tolike vanjske obojenosti u neki imaginarni mir, ali samo na kratko. Što duže, to ostajanje je bolnije. Dno se gubi, rupa ostaje bez dna i prekopavanje i produbljivanje iste tajne, stvara prividni svet tišine smešten, u jednoj jedinoj stvarčici, u uglu kutije o kojoj pričamo. Često, od težine njenog postojanja, u tom uglu, nakrivi se na tu stranu pod teretom i tako drugima postaje smešna. Vanjski smeh se ne tumači, iz razloga, što stvara drugi čvor i oduzima potrebno vreme, za njegovo odvezivanje. Ako ne znaš da se nasmeješ sam sebi u znak života na sopstveno postojanje, nećeš umeti da se smeješ sa drugima i učiniš sebi zadovoljstvo da u masi osetiš sreću svog postojanja. Najslađe je krišom se smejati, sa nekolicimom njih iz gomile, na sopstvenu temu u isti dan, trenutak i čas. To su spone, niti, a opet se različito dožive. Sitne, dozvoljene krađe…igra za groš, za smeh. Deljenje. Ne znam…

Jedino što od svih pobrojanih stvari znam je trenutak sreće. Trenutak, tajno ukraden, pokretom, delom, rečima, igrom…igre, nevine i dobronamerne, golicljive igre su stvari iz kutije što vračaju dete u odraslo telo. Golicaju negolicljive, zavezane u čvor u sopstvenim kutijama, izbacaju u neki spoljni svet boja poređanih na njihov način za smeh, za zdrav golicljiv smeh, ukraden na tren, u tren za delić sreće…za groš ako ga imaš udžepu, za postojanje, za igru…deljenje, „prva računska radnja koju treba pravilno naučiti“.

Ostalo, ostavimo tišini…ne znam.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Advertisements



tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

новембар 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
27282930  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца