Archive Page 2

10
феб
13

Sok od jagoda…

Samo, poljubac i ništa više...dovoljno. :)

Samo, poljubac i ništa više…dovoljno. 🙂

Zabranjeno čitanje za „pelcovane nekulturom“ i za mlađe od 14 godina.

Sklanjam prašinu sa slike…dodir živaca pršti, pecka vrhove. Meko utanja meso o meso, lepi se kao žitko testo, teško odvaja. Prosula se rosa, miriše na lišće, na žito. Na bosiljak. Jedno čulo, slatka navala osećaja, sokova i mirisa. Zora se otrgla od čekanja, bujica divlja u venama. Krv navrla kroz okno probuđenog vulkana. Rasturile se zadnje ćelije, bez pameti, u beskonačnost svemira. Odvaja se telo, deo po deo, nestaje i spaja u nepoznato. Kao, tek, oprana jagoda zagrižena na pola što curi niz bradu, vrat do nedara. Zagrižena polovina, sveža zelena peteljka, ostala u umazanim rukama. Po pola, ili više, manje? Dva u jedno, nijednom isto…takva su to zvona, umeju da unište.

Jutarnja buđenja, kasna ili zorom, dozvana nemarnim dodirom mekih, glatkih nabora savijenih tela. Uvili se čaršavi, zapleli po nogama, ne pokrivaju. Ne treba. Oseća se miris šume i lišća. Malo tunjav, ali sladak. Uvek, ostane u porama, ostane izlaskom iz gnezda. Osušena. Opet dodir živaca, uranjanje u meko testo, teško se odvaja…sok od jagoda. Let po šumi, trka, igra po cvetnim poljima. Mirisi, dva procvetala cveta. Stopili se, kao miriše poznato i večno. Omamljuje lagano, laganim ritmom pokreta kapi sa pokvašenog lista što kaplje po laticama retke ruže. Uvukla trnje, na tren, da ne zaboli dodir oštrine. Lagano mešanje, lepljivo testo, ukusa soka od jagode. Klupko dve niti, smotano nesvesnim mešanjem dve boje, nadom u slaganje, pristajanje. Čuje se lupanje granja o prozore, sve, po ritmu prisutne prirode. Šum reke ispod skloništa, ako ne uspe stapanje sokova, odneće ga nemirna voda, jednog dana. Voda odnosi sve, popunjava praznine, jecaji utihnu u njoj, tu se slome. Nije vreme za njene malene, moćne, mestimično usađene virove. Nepristojno, jedna, žaba pokušava da peva…remeti titraj zvuka prihvaćene prirode. Još, soka od jagode za žedne duše…

miris jutra na usnama...

miris jutra na usnama…

 Sve je vlažno…bose noge po mokroj travi u jutarnje trčanje i dah bez ritma, umor trčanja kroz orošene livade. Raširila latice, divlja lala, vidi se jedina na tom delu livade. Mokro lišće doziva sunce da osuši vrhove. Jutro, još, ne sviće za cvetove i lišće. Dozvan vetar ga pokreće, igraju se raširene latice u prosutom soku od jagode. Klasje obučeno u košulje, njiše se, zrna kukuruza kradu gladni vrapci sa skinutog, punog klipa. Ne skriva se, ne bole ga kljuckanja, nezasitog vrapca. Lepo je kao prosuti zraci sunca, na bestidna neprobuđena okvašena jutra, zatečena u namernom kašnjenju…ako znaš da gledaš?

Pogledom se širi miris kafe, potapa ukusom jagode, ožednele duplje. Sve nakon, sve u jutro, ima miris kafe. Uvlači se predah, kao ustaljeno ponavljanje, nepotrebno potrebno, za disanje. Sunce umirilo razigrano granje, u oknu prozora. Budi. Vrelim na suvim, prokrvljenim usnama, kao latice lale osunčane. Peva neka ptica. Žaba se više ne čuje…medeno u bajci sazrevnja. Tišina reči, između, toplo miluje. Uranjam u očne pustinje, da li su zelene? Više se ne vidi, u predahu su kao zaspale ptice. Čaršavi smotani, slomljeni, liče na nepostojeće kukuruzne stabljike, ili lale…koje je godišnje? Mnoga su prošla u reci, nepredata virovima. Nije za zaborav, a ni za sećanje. Traje u predahu mirisa tople kafe. Ako vreme stane doneće se jagode na nove ukuse. Ponovo? Isto? Sledeći treptaj, očiju u predahu, probuđenih trepavica, nije isti. Ponovljena pesma, one ptice, nije ista. Samo, ponavljanje u zamršene čaršave, u osušeno lišće. Jutro. Jagode.

poljubac jagode...bosiljak i lišće.

poljubac jagode…bosiljak i lišće.

Osećam miris bosiljka, svu nevinost stopljenu u ovaj put. Lišće posulo jutro, dobija boju. Lenjo se prosula zrna  kukuruza na uvaljanoj postelji. Vidi se, obasjana, nema, vatra…vulkan u venama, prosuta kafa. Postojimo, ponovo…tu na drvenoj galeriji, trezveno, ne isto. Nesan, pred zoru, slučajnog dodira nestaje, jutra znak. Sve je bistro, ponovo…Lala se osušenih, raširenih latica šepuri na suncu, na zelenoj livadi u očima. Pčela se naleće na cvet, u sudaru sa njim završava svrhu svog leta. Zrna žita se prosula po postelji, sad žuljaju…ne čini to. Ne čini da mi se najveća želja ostvari namerno. Izgubiću bosiljak u nozdrvama, nestaće ukus jagoda na usnama, prosućeš sok do zaborava. Zatvori probuđene livade u očima, dodirni me slučajno, neponovljivo, bez namere. Pusti da pamtimo sok od jagode, da se dogodi nesvesna namera na ovoj zgužvanoj livadi od čaršava. „Retke ptice umiru pevajući“, ne bih umrla da se zora nije probudila. Jutro i budna namera ponavljanja me ubija. Pusti da priroda zapeva, ne glumi žabu u ustalajoj žabokrečini što misli da peva. Njeno pevanje ne smeta, nestaje u svemu što odnosi voda. Donesi miris jagoda i bosiljka…

Ovako mi se čini, da sve je zabrana pokrila. Nenamerna lepota dozivanja u nama, usta na usta, kao mlako testo što se teško odvaja, oživi me…i nije se žellja ostvarila.

 Na vratima u godine, bez ponavljanja, pčela donela cvetu pesmu, zabranjeno ljubljenje i tu je ostavila. Zabranjeno ljubljenje u praskozorja, gužvanje, prosipanje žita po postelji. Nema mirisa bosiljka, nevinosti slučajnosti, bezgrešnosti pokušaja spajanja, molitve da tela odgovaraju susretima. Pčela ima svoj put i ubada, klasje otkriveno se po naletu vetra naviknuto savija, drvena galerija je u godišnjem čekanju, zanemarena propala. U širom otvorenim očima, ne vidim zelena polja, livadu orošenu. Bosim nogama ne trčim, dah mi je miran u jutra, uz sok od jagoda metalnog ukusa. Neke druge oči na mestu želje što je postala moja, žarko željena, na protrčanim orošenim poljima bosim nogama…ali jedno znam, znam u venama, u ugušenom vulkanu čekanja, kao ptica bez pesme skrivena u lišću zaborava;

Znam, znam da mi se praskozorje ponovi, ako je moguće, umrla bih tu, na licu mesta…

zabranjeno ljubljenje...

zabranjeno ljubljenje…

P.S.

Prvi put izbacam javno tekst sa malo erotike, polovinu sam sama izbrisala…ovo nije ceo tekst. Molim razumevanje. 🙂

tekst je sa:

http://vidimtezeleno.com

06
феб
13

Pepeljuga?

"šolja na pola"

„šolja na pola“

E, ovako;

U jednom zbrkanom kraljevstvu, malo drugačijem i malo svom, snove je snevala ostarela Pepeljuga. Bajka se, negde, u Nedođiji zakačila za strujni kabal, protresla se od teškog strujnog udara i pobrkala joj se slova, pa ni Pepeljuga nije Pepeljuga, a ni kraljevstvo nije kraljevstvo. Sve je offline. Svet u sebi i za sebe. Pepeljuga dobila virus smrtnika i stari, kao sav živi svet. Ali jedno se slovo, u kujni zavuklo ispod propalog parketa, pa Pepeljuga od svega njoj namenjenog , čisti pokretima izvežbanim po navici, nalik pokretnoj traci. Dani prolaze. Isti. Sve zakočilo, pobrkalo se i šljaka obrnuto. Zaglavilo se u stvarnosti. Bajka se smutila od strujnog udara i zapela u stvarnosti. Greota. Samo, Pepeljuga sanja. Molim zle veštice da skinu čini, jer ona se zbrkala, smuvala i promenila. Zaboravila da postoji princ, zaboravila bal, zaboravila prijatelje…zapela, bre, u kujni! Samo, taj deo bajke zapamtila i ponavlja iz dana u dan isto, kao pokvarena ploča. Vile, vilenjaci, štapići, ribice i ostali čudotvorci, stvar je hitnaaa! Hitna je jer je malo, samo malo, probudila „šolja na pola“. Svaki dan je sačeka isto na mestu gde se zatekla;

...kao da kuva za vojsku...kupite kazan, breee!

…kao da kuva za vojsku…kupite kazan, breee!

Pošto zašto, računica odgovara svima, a on nije svesna da se njoj ne isplati, samo, je malo bole ostarela leđa. Nešto je i bolesna, kija, kašlje i sve je sporija, pa zaostaju radovi. Ona služi samo tri patuljka. Patuljci su od strujomlaćenja pobrkali ulogu sa zlom maćehom, a nema ni ogledala. Postoji problem, veliki, opasan po čitavo kraljevstvo. Pri teleportovanju u paralelni stvarni svet, geni poludeli, pa se Pepeljuge klonirale. Virusna multiplikacija je prešla u pandemiju. Šifra crveno! Razmnožile se Pepeljuge po ovom kraljevstvu, a preti zaraza šire razmere, ako se ne uveze vakcina. Preventiva ne pomaže. Ništa ceđeno,  cveklasto, bademasto, šejkovano i zdravo za mozak. Nadležni u saradnji sa patuljcima izračunali da se Pepeljuge isplate, povezali se sa privrednim tajkunima i Pepeljuge se samo štancuju, kopiraju mašinski. Nauka je čudo u službi zla. Moral, etika, empatija su na dnu dna i niko se ne buni. Kakav #GMO, to je sitnica! Pepeljuge uništavaju kraljevstvo, nesvesno…pomažu stvaranju gotovana, dokonaša, nevaspitanaca, mlakonja i seronja čija računica je jasna, a i lepa i lagodna navika.  Edukativno štivo ne pomaže, probala sam da „proturim“ Laleta, ali slaba vajda…ne reaguje adekvatno. Malo pobegne, pa se vrati u kavez na sigurno, a puštam periodično ovo…evo i ovde, čisto poučno:

http://www.youtube.com/watch?v=rYA4NurJ5ck

Motivaciono sam okačila ekran laptopa iznad sudopere. Nema vajde. Dani se nižu, pandemija uhvatila maha, sve se više sudaram sa naštancovanim Pepeljugama, mašina i propaganda tajkunskih faca je sve jača. Zato molim vile, ribice, štapiće, vilenjake i ostale magične pojave da se teleportuju iz sveta bajki i promene stvarnost. Stvarnost, definitivno, ne šljaka. Pepeljuge stare, kao sav stvarni svet, kako da pravu vratimo u bajku i uništimo mašinu? Nema nam spasa. Stvarnost se menja brzinom svetlosti, bajka bledi, a zaraza je uzela maha. Patuljci pobrljaveli, nesvesno i po navici se baškare i zaboravljaju da im je Pepeljuga prijatelj. A kao najveća opasnost, javila se čudna pojava, pomešali se likovi i bajke. Više se ne zna ko je ko, ko je Snežana, a ko Pepeljuga? Nestaje svet prinčeva i ljubavi i poljupca buđenja. Bledi bajka i srećan kraj. Ljubav za ljubav! Moja iskrena molba, svim razumnim bićima, probudite se iz stvarnosti i vratite bajke u svoja srca, možda ne izblede, možda se probude. Moj sledeći pokušaj je imitacija hrabrog princa, da se trgne iz sna, da se seti da je njena zemlja bajka…izvoli zaspala, ovo nije kraj mog pokušaja:

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

Ljudi, stvarni ljudi, život ume da postane stvarna bajka. Probudite Pepeljugu od strujnog udara, vratite joj sećanje i nabavite vakcinu. Ne ostavljajte bajke da blede i ostanu same, da se mešaju likovi…i bajke imaju mame koje se bore, na svoj način, da bajkama vrate snove. Nije sve tako crno, do skorog viđenja, sa terena:

http://www.youtube.com/watch?v=bLyyxgEZ_80

Smrt struji visokog napona! 😉

P.S.

Zahvaljujem se divnoj stranici „Crtani film u 7:15″ za sav materijal i motivaciju…takva stranica treba svima nama. Hvala. ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

01
феб
13

Bezimena

Cvet otkinut od života...

Cvet otkinut od života…

Tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

U šarenilu balona, latica i prosutog, procvalog, razletelog maslačka kupala se opijena cvetnim nektarom, opijena i zaspala, ona sama. Sama, bezimena kraljica snova, nošena vetrovima istoka i zapada, nošena tuđim potrebama i željama, u svojim snovima. Dani prolaze, Bezimena. Dani se gube, u snovima.

Omađijana željama, zaspala kao lala u večernje. Odnela je tuđa potreba, tuđa želja, tuđa misao pokrila njenu. Najmanja ptica je sletela na njen dlan, kljunom je kucka po obrazima. Zove je dan. Zove je rosa da se umije. Ona je usnila sanak na poljskim vetrovima, tu ostala. Daleko od buđenja.

Čekaju malene duše da se probudi, da priča, da zaigra. Ovo je tren kad njena potreba nestaje. Nedra joj dišu, trava zaborava ih pokriva. Bezimena. Šire se pomešani mirisi. Mirisi cveća, latica i rasutog maslačka sa livade stapaju se sa njenim mirisima. Dva sveta, san i jedna bajka.

Gusenica nije postala leptir. Njena tišina i zvuk livade. Trn se sakrio ispod lista pored njenog stopala. Ona spava. Sama. Bezimena. Vetrovi istoka i zapada poje tihe pesme i kriju se u njenim prstima. Još, jedna uspavanka. Senica ne peva. Grabljivica se krije iza zamršenog granja. Lija je zaboravila da izvuče rep sa mesta posete. Medved je obećao med, a nema ga. Pčela ga ubola, ne oseća. Laste se nisu vratile, rode zaboravile gnezda.

Sutra, kad se svi vrate po zaboravljeno, da li će da spava? Da li će da sanja? Da li se zaboravljeno pronalazi? Ovo je njena bajka, njen san, a livada oko nje. Njena tišina, a šuma je nemarom pokrila. Ostaće Bezimena na cveću, sama.

Gledam je. Nadvila sam se iznad nje, kao žalosna vrba. Ne dišem. Spuštam otkinut cvet, ukraden od života, pored njenog uzglavlja od pomešanih mirisa. Odlazim, ne okrećem se. Stidim se.

14
јан
13

Mala vila

kao da je vila Šaputalica...nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu...

kao da je vila Šaputalica…nije moja slika, uzela samje jer liči na Šaputalicu…

  Bajka za decu;

Negde, negde daleko, u nepronađenoj zemlji, postoji čudan, čaroban svet malih vila…i nisu obične vile. To su vile Šaputalice. Ne znam, tačno, kako se njihov svet zove ali ima šaputavo ime i nisam uspela lepo da čujem. Verovatno je tajnost njihovog sveta sčuvana na šaputavi način, da ne doznaš sve ili sam previše stara da se svega setim, ne znam. Sećam se, da zavijena u mirišljave jorgane i pokrivače, u tamne i hladne noći, jedna mala vila, mi je na jastuk donela taj svet da lepše spavam i mirno zaspim. Često je dozivam i nameštam jastuk da lakše sleti, da krila ne povredi ali je nema. Dolazi, samo, kod dece…kod dece koja veruju u bajke. Mala vila Šaputalica je donosila zvončiće, zvončiće u raznim bojama i uvek su bili različitih boja i zvonili različite melodije.

Sletela je te noći da objasni da drugarstvo ne prestaje kad se neko odseli u drugi grad. Drug mi je otišao te večeri, kola su se izgubila u mraku i njegove ruke što su mahale na sve strane. Bila sam, tako mala, a svet mi je postao tužan i prvi put mi se činilo da gubim nešto veliko. Jastuk je bio mokar, mala vila je zvonila i zvonila svojim zvončićima, zelena haljinica bila je mokra, a majušne nogice su šljpkale po baricama od mojih suza…ali ona je zvonila, zvonila i šaputala da nije, stvarno, otišao. Lupkala me je po grudima providnim krilima kao da želi srce da me umiri, jecaje da utiša, da nešto pokaže. Nije mi bila dovoljna te noći, ni njena neprekidna zvonjava i šaputanja nisu bila magična. Nije bila stvarna. Ujutru, još u toplim pokrivačima, mislila sam da je to, samo, prijatan san. Čitav dan sam tumarala po mestima gde smo se Neven i ja igrali, sedela ispod omiljenog oraha i zamišljala i ponavljala sve vragolije koje smo izvodili. Ponovo sam prva dolazila na rođendane i donosila prikupljene, stare stripove da mi niko ne ukrade vreme na tom mestu. I čitav dan je prošao tako, u obilascima i sećanjima, na malu vilu sam zaboravila. Prosto, bila sam tužna i činilo mi se da imam najveći razlog za moju bezgraničnu, detinju tugu. Mislila sam da nemam, više, najboljeg druga. Došla je noć, prošao je tužan dan, ponovo su zamirisali jorgani, i ponovo su suze kapale na jastuk….i ponovo je sletela Šaputalica, mislim da je malo kijala uz zvonjavu zvončića i nove čudne pesme, i ponovo me je lupkala krilima po grudima. Zaspala sam uplakana ali sam se ujutru osetila čudno što sanjam isti san. Isti osećaj je trajao noćima i jutrima, a ja sam i dalje bila nema na sve…na zvončiće, na lupkanje krila po grudima, na kijanje prehlađene vile, i danas mi nije jasno kako se nije razbolela od mojih suza i dopustila da ponavljanja traju. Ali vile su vile, a Šaputalice posebne. Sad mi je sve to nejasno jasno, ali ne dolazi, a to što ne dolazi nije mi jasno i ne prihvatam…zato se sećam i pričam, pa ako neka sleti na nečiji jastuk, javite mi, danas pisma putuju brzo. Rekla sam da je moja vila bila zelena, sa svetlucavim zelenim krilima, haljinicama, špicastim platnenim cipelicama, samo, su zvončići bili drugih boja i zavisno od boja, pesme su svaku noć bile dugačije…zašto, to samo vile znaju ali ja znam zašto volim zelenu boju. Moja vila je bila zelena, zelena kao livada, kao najlepše lišće sa najlepšeg drveta, kao san u zelenoj boji. Vila je dolazila i dolazila, zvonila i pevala, udarala me po grudima krilima i prosipala zeleni prah. Sedela je sićušna u barici, providna, krhka, malena, malena, čarobna kao najlepši san. Jedne noći, između pesme i kijanja, mesec promeni boju, smanji se i nestade i na njegovo mesto ulete čudna, gizdava, repata i lepršava zvezda…i umesto noći prosu čaroban zvezdičasi dan,  u moje srce posla svetleću zvezdicu sa Nevenovim likom i očima. Sve mi je bilo jasno, svanulo mi je pre jutra, zvezdica se usadila duboko u srce i tu ostala zauvek skrivena, na sigurnom. Nikad ne bledi, sija jače kad je dozovem i u ritmu lupkanja providnih, zelenih, svetlucavih krila osetim kako mi srce srećno i brže zakuca. Neven je tu. Dozivam ga kad je teško, dozivam ga i danas kad sam tužna i setna, i vilu, i Nevena…Neven je moj drug iz detinjstava, i tu je, uvek, za mene…ali čarobne, majušne vile više nema…nema je, ja nisam dete i dalje moram sama. Veliki idu sami kroz noć i mračne šume, vile i zvezdice im ne svetle na putu, ali ostaje drug, drug koji te prati kroz sva vremena. Čuvajte takve drugove, duboko u srcu, čuvajte zvezdice da ne zgasnu…to je blago.

Šta ja pričam? Svi imate svoju vilu. Možda nije zelena, možda nije majušna, možda niste tužni što mislite da gubite nešto, možda ste setni i sami i treba vam društvo u hladnim noćima, možda, možda, možda? Odlasci dragih osoba nisu zauvek, bolni jesu i navika ih doziva i krije u srcu po vašem pozivu, ali su tu, duboko u njemu i vašem sećanju. Otkriću vam jednu tajnu; jesam matora, jesam jaka i mama sam, ali ponekad želim svoju vilu nazad, na svoj jastuk…ni odrasli nisu imuni na odrastanja…zato, javite mi ako sleti u noć na vaš jastuk, mala i zelena,  jer ona živi zauvek.. pisma, danas, putuju brzo 😉 recite joj da mi je potrebna 😀

27
дец
12

Dođi da pletemo, zajedno…

crveno klupko

Nisu sećanja, samo, smotana pređa…za pređu trebaš ruke i nov par ruku da gotov konac smotaš u klupko. Klupko zahvatiš rukama, gnječiš ga, razmotavaš i namotavaš onako kako ti odgovara, da osetiš kako prija pod kožom, da vidiš kako ti boja pristaje…i dohvatiš, vešto ili nevešto, igle u obe ruke. Ako si nem na svet lepog, ljudi su smislili šeme, šemiraš, skeniraš, skineš, napleteš, zašiješ, obučeš i tako ga nosiš. Nemam šemu, ne trpim je, ne vidim sitno i isto, ne zanima me tuđa šara…moje je klupko, moje su boje, moja je pređa i ruke, moja šema, ali mi fale druge ruke da ih dohvatim i povežem sa mekanim klupkom, da namotamo zajedno…

Magla mi rožnjaču zahvatila, nastanila se moćno u dupljama kao da sam je sama smestila, fiksirala pa mi ogledala dušu ne bude. Čini mi se da osećam te goleme, mekane šake, tu negde…dodir ne osećam, ne vuku me, kao nekad, u pravom smeru. Ja bih da sam opet vođena i oslonjena na te, velike ruke. Skini se maglo, skini se mojim prstima, pomoć mi treba da pređu smotam u klupko, spletem šarenu šaru za Božić…da stavim pleteno ispod Badnjak drveta da se natopi soli i meda, da darujem dete na vratima, da zajedno lomimo pogaču osmeha, izvadimo šarene tanjire i prospemo hranu po, istom, astalu…zajedno…grebem te magluštijo što si se zavela u očnim porama, krv puštam da boli, da podseti za šarenu pređu ispod drveta i vatru palim pre Božića. Evo ti moje ruke, dohvati me velikim rukama, mog obožavanog bića. Trbaš mi da sklonim maglu ustajalu, trebaš mi da preskočim provaliju, da sednemo za astal, zajedno…kao nekad…samo, samo mi na tren dođi da me rukama odgurneš u pravom smeru. Sneg se otopio, ako novi do Badnje večeri ne padne „od blata ću da te pravim, potrebo“…venu ću da isčumpam da glas ti čujem i pustim da ti srce zakuca umorno, na tren, za mene…željo…

Znam da znaš da mogu, da jaka sam, stamena, pripremljena…ali kad Badnje drvo zakitim „na naše dvore“, dođi, dođi da mi pokažeš kako i gde treba. Potreba, potreba za starim skrovištem nije greh…pojavi se vodiljo, pokaži budalama šta nisu naučile, ovih dana…šta nisu uradile…

Evo ti, uzmi…uzmi me za ruke i povedi do pređe…dođi da smotamo klupko, da ispletem šaru i stavim ispod Badnjeg drveta…dođi da prospemo smeh i hranu po astalu i skinemo maglu sa rožnjača…gurni me velikim rukama, tamo, tamo gde treba…

za sećanja ♥

25
дец
12

Ispovest

Ne mogu, sama, na peronu da stojim, da ispraćam sve vozove,

ne mogu, mirno, da posmatram kako poslednji odlaze,

ne mogu sećanja da potisnem, da prestanem da osećam,

ne mogu više, samo, da želim, a ništa da ne dobijam…

ne mogu više da ćutim, da puštam da me gaze,

da gmižem kao gmizavac i nestajem put staze…

ne mogu da prihvatim da rođena sam takva,

da nema moje zvezde ispod zastora mraka.

Ne mogu da ćutim, da pravim se nema,

da ne vidim šta jeste ispod sopstvenog trema.

Ja, ne mogu više da čekam i gledam,

da lomim led ledeni, okovan bedem

i sve su mi staze gorke kao pelin jer molim se i nadam,

i čekam i gledam…

ne mogu da živim u priči što priča se sama,

to rima nije moja i sve je tuđa šala,

ne priznajem reči što dolaze same,

ja hoću da bežim u svoj svet drame…

ja, ne mogu više, ne mogu i neću,

pustite me mirno da priči upalim sveću,

pustite da dogori, ne gasite plamen,

da gori za pokoj i nestane, navek!

Ja, ne mogu više, sama, na peronu

da stojim i gledam, poslednje što odlaze,

dugo čekane, moje obećane vozove…

23
дец
12

Lela

Nisam verovala da je moguće biti i živeti u svetu sopstvenih senki, da njihov odraz ne prati sjaj sunca, da se prostiru nepravilne i neme, živeći život duhova. Brzo su mi objasnili pravilo da se Ja ne naglašava, da moram ne postoji za druge, osim, za mene…na belom papiru objašnjavajući, obične, prirodne stvari naučila sam da koristim, „na osnovu prikazanih činjenica da se zaključiti“ da ne postojim Ja… i postala sam senka sopstvene senke i po ulicama, nenamerno, raspoznavala i zagledala se u meni slične, noseći krivicu sopstvene nesposobnosti, da objasnim sebi da volim i želim da živim kao Ja. U tom nemom svetu dobješ neki instikt za obično preživljavanje i druge senke oko tebe postaju ti bliske, a njihovo treperavo „nepostojanje“ osećaš i razumeš.

Često, sam šetala ulicom kojom je hodala ona, Lela, i osim što su nam imena počinjala na isto slovo drugima ni po čemu nismo izgledale slično, a osećala sam da me talasi čudnih boja drmaju i tresu iz sopstvenog korenja kad prolazi pored mene i na njeno: „Zdravo“, i na osmeh čudnog oblika usana, sam mi se pogled obarao na vrhove sopstvenih cipela, a misli počinjale da teku u ritmu koraka. Išla je, samo tom ulicom, samo u jednu prodavnicu, samo je jednom u toku dana izlazila iz kuće, a sretale smo se i pogledi su nam se stapali na tren, dubok i jezivi tren prepoznavanja i razumevanja. Čini mi se da sam jedina shvatala njen osmeh, a tumačenja i šaputanja prolaznika koji su ostjali iza nje izazivala su u meni strah od koga mi se ježila svaka dlaka na telu, po navici i iz bolne slabosti, okretala sam se da čujem šta ostaje iza mene…normalno, to nisam uspevala ali sam znala da senke senki, jedino, iza sebe imaju takav trag, trag nekog drugog sveta i zbog istih tragova nemaju realno obličje, realnog postojanja ali su projektovana slika opisana rečima iste „realnosti“. Tako su se stvarale senke koje hodaju ulicama sopstvenog sveta i u svom minijaturnom projektovanju, gubile su se i živele u sopstvenoj bajci, naviknute, neme, nezvane, neshvaćene, nepravilno opisane. Ne znam kojih je godina Lela jer smo se poklapale u istom paralelnom svetu i činilo se da zajedno starimo, u isti dan. Nekad, kada bih cipelom zagazila preko linije u realna postojanja, a dešavalo mi se često, gubila sam vezu sa njenim česticama i energijom njenog postojanja. U tim momentima, iza linije, pitala sam se šta se dešava sa svim „realnim“ dušama oko mene i da li su one stvarne i prave. Sva ta lica poznata, bistrih pogleda i „čistih osmeha“ bila su mi daleka, hladna, nedukučiva…ne, njih nisam osećala, oni su stranci u mom telu, ćelija koja se sama odbacila… 

Lela je hodala brzo, uvek u žurbi, uvek rasčupana ili sa čudnim kapama pokrivene glave, u papučama koje su odzvanjale i klizale se po ledu, nezainteresovana za sliku koju ostavlja. Lela je žurila, Lela nije imala vremena za sopstveni dah. Kupovala je isti hleb, iste kifle i tošila istu sumu novca, svaki dan, u istoj prodavnici. Lela nije bila u vremenu, Lela je postala senka sopstvene senke…nije bila takva u istoj maladosti koja se poklapala sa mojom, bila je drgačija, tanušnug struka, plave kose i veselog pogleda, smotana u dugačke suknje i cvrkutava, primećena… Lela je bila slatka, pričljiva, druželjubiva…plenila je poglede. Promena se dogodila i ista promena je nazivana raznim imenima, a niko nije osećao talas boli i razočarenja, teških događanja koja zahvataju i povlače u osamu…ne, ona nije bila jadna, bila je prkosna u svim promenama, i to je ta iritacija za trag „stvarnog sveta“.  Ljuta sam na sebe, na svet oko sebe kad gazim cipelom preko ivice u stvarnost i skrcala bih nameštene poglede i lažna, neosetljiva šaputanja, za Lelu. Ona nije moja sestra, majka, drugarica, rođaka, ništa od toga, samo mi je bliska u venama. Ni jedno drugarstvo nije tako jako kao ova povezanost i čuvam je kao retku dragocenost, da je nikome ne poklonim. Lela ima Ja, neznalice bistrog pogleda bez svog sveta u očima našminkanim tuđim bojama…

Danas, pišem o Leli jer je nisam videla. Pitam se da nije prošla neprimećena, bojim se da nisam izgubila ta posebna odlaženja u nestvarne, povezane svetove gde žive tiha osećajna bića, duge senke sopstvenih senki…ne moram ništa, ne upotrebljavam Ja, samo, na osnovu promatranja i osećanja pokušavam da vas zajedno sa sobom uvedem u drugi svet koji je krhka senka, za vas i mene nestvarna prašina koja se rasturi pod našim neosetljivim koracima…

Lela je posebna…

 




tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

јул 2017.
П У С Ч П С Н
« мар    
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца