Urok

…ovo sam, samo ja, kad sam bila mala devojčica…

…lepo mi je baba Živka govorila, ona druga baba-tetka iz Jagodine (pokoj joj duši): „Odakle se vraćaš tak’a nagrđena? Lepo ti kažem da se ne smucaš po sokaci i tuđe avlije, ne znaš kak’u sve perad i koske zavezuju u crveni konaci, na urok ćeš nagaziš…svašta babe meću po avlije,  pragovi i njiva, a ti se samo smucaš i dolaziš taka nagrđena, čumo jedna! Gde si opet bila sa ti mršavi kračići (onda, ne sad), nesrećo jedna! Taki posle samo venu i bledu i nemoš da i’ iščupaš, blentušo jedna. Kuj babu da nađe da te raščini i one se profundarisale niš’ ne vrede i samo pare drpišu. Naposlena da si, čumo jedna!“…i zaveže mi kapiju…

…ko babe sluša?! Ne bi bile, babe…

…i krenem ja „onomad“, malo ovde, malo onde, malo levo, pa desno i pravo, kad tap! Lepa avlija blagotinja jedna…da pojedeš i popiješ, da zasedneš, a i da pričaš…milinka. Sa druge strane, neki brat od strica (tu ti sve „moj do mojega“), priča „ne zavezuje“, gaji razno cveće i kači šarene ukrase, povratnik građanin…oba školarci. Ja čas u jednu, čas u drugu svrnem na minut, nekad samo gvirnem, a nekad koju i prozborim. I dan po dan, reč po reč, cvet po cvet, napravi se čudo. Teška nesreća, što bi rekla baba Živka. Celo selo bruji, mene noga nešto boli, a i oko mi od nekih trava crveno i mutno vidim, pa ne znam sa selom da zborim. I setim se nje…urok! Urokljiva sam bila od kad sam se rodila, tako mi rekli, prosto, urokljiva i sad nemam gde? Sedim u mojoj avliji i zvirnem, nije da nije, a oni po svom i po mom. Da mrdnem ne mogu, ćutim, a ne mogu ni da ćutim…jedan se beči na plavo, sam sebe u ogledalo ne sme da pogleda, da ga zub ne zaboli i ne prestaje da ronda. Drugi baca papiriće i gaji cvećke…svima lepo, moja avlija vene. E, pa kad ćeš da se smucaš po avlijama, tako ti i treba! Sad sedi, grizi nokte i selu ne odgovaraj…ćutanje je zlato! I slušanje. Uši mi, već, porasle. 😉

Da je meni Živka živa, „oma“ bi mi babu našla da me razbaje. Koliko sutra, idem sveću da joj zapalim…zaslužila sirota koliko se namučila i ništa me nije naučila. Pa se smucaj, ako smeš! Kad tad ćeš na urok da nagaziš i ništa neće da ti štima i radi. Čik, probaj!

P.S.

…imam i Čuvar Kuću, nemojte avliju i goste da mi dirate! Neka bude ona (danas, samo, za moju kuću);

„Selo gori, a baba se češlja…“

…i kome je smešno, neka mu je na zdravlje! Od smeha niko umro, nije…i ne asocirajte pogrešno, kako vam se hoće…u lepe i vredne avlije se svraća, da poneseš cvet za znanje, i to su mi prijateljske kuće, selo moje! …bar, mislim tako. 🙂 ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

 

Šta, ako…

…a šta ako je život, samo, predigra za druge prolaze i svetove? Šta ako je postojanje, toliko nebitno, da su nebitne sve lepe i ružne vremenske odrednice koje se nazivaju postojanjem?  Šta, onda, što je nebitno što ja i ne postojim, kad je sve to nebitno za ono tamo…neki drugi svetovi, možda paralelni, možda potpuno svoji i drugačiji…mogućnosti…

…šta ako sam, samo, pomislila da je bajka neki drugi svet gde mogu da se sklonim i da nestanem na svoj način…šta ako, moj način nije dobar i nema dobar prolaz za kvalifikaciju u toj predigri, ali to nije bitno…jer ionako, i ja stižem tamo, samo sa lošim prolaznim vremenom…zar je malo biljaka koje su izgubile vreme, i tražile samo kap vode za staru zemlju u staroj saksiji, u lošem prolaznom vremenu, u predigri za drugi svet. I biljke imaju dušu koja lebdi, neprimećene stoje u uglovima i krase naš dom…spustili smo lepu bocu vode da ne kvarimo izgled savršenog postojanja i nemarno im zatvorili jedinu kap, hranu za prolaz u drugi svet. A postoje, sa dušom…dušom kao na dlanu ukradene sa cveta kapi rose, koja nestane na dah…nemarno ispušten dah, a za nju oluja koja je pokupi u nestajanje. Nema dalje. Nema dalje…

…sve gizdave boce su zatvorene i neda se kapi iz nje, za nemarnu sebičnost postojanja pokupljenog sa dubokog, još bogatog izvora postojanja. Biljke se zalivaju, ne previše neke, od neodmerenosti one trunu u starim saksijama i gledamo kako umiru u uglu lepe sobe. Ljubav prema biljkama, ljubav za duše, za druge svetove, bez obzira na loše prolazno vreme, na kašnjenje, sve one stižu tamo…sve ljubavi su drugačije, sve ljubavi pripadaju različitim svetovima, sve ljubavi imaju dušu cveta u saksiji, iz ćoška lepe sobe, traže kap vode za dalje iz zatvorene gizdave boce…i ništa nije mrtvo, i ništa nije potpuno nepotrebno, samo, u sebi skriva drugačiju dušu, drugačije postojanje. Ništa nije zanemarljivo i toliko malo, u ovom velikom svetu predigre sa rzličitim prolaznim vremenom, u putu do tamo…i ima li kraja, ili je kraj u početku, ili je na početku kraj ili je sve beskonačnost? A mi se, toliko, trudimo oko rezultata u samoj predigri…

Gledam Drvo Života, u uglu lepe, tople, sigurne sobe i proveravam koliko listova je nestalo danas i postalo stablo. Tako ona raste, to je njen način postojanja. Gledam sa druge strane, sa one gde pada više svetla, da se naučim da primetim njeno postojanje…da primetim koliko je listova prirodno završilo, koliko je našom nemarnošću uništeno, koliko je njih bilo bolesno i od koje bolesti. Boca, lepa i gizdava boca, pored nje je zatvorena. Biljke se, uvek, zalivaju ustajalam vodom, to je način da bolje napreduju. Da li joj je danas potrebna ta kap, ili ne? Kad bih razumela šta priča, možda, bih joj dušu spasla…i lišće…da ima bolje prolazno vreme, da ne zakači kraj u predigri i ne stigne tamo…da li je to moguće? mislim, da li je moguć kraj, da li postoji tu? Da u to verujem, ne bih joj posvetila „toliko“ pažnje…to je samo negovanje, nemarno, slučajno ili brižno negovanje, jedne duše…

Postoji verovanje, ako Drvo Života gajiš i ono uvene, odlazi jedna duša iz kuće…to se u, u ovom svetu predigre, zove umiranje…a gde odlazi i postoji li umiranje? Mislim da je to samo odlazak, tamo…sa različitim prolaznim vremenom i negovanjem. Pustiću u ovo tamno i sumorno jutro da svetlo na nju, što više padne, da joj umije dušu…pogledaću sve listove, u njima sa očima meni dragih duša, pogledaću koji su celi…jer želim da negujem to lišće…i gledaću dugo, u tišini, u slušanju da naučim šta mi priča…

posle tišine, po osećaju, po ljubavi za svaki list, dodaću kap vode koju ište…da joj popravim prolazno vreme predigre, na putu do tamo…

negovanje…

P.S.

…puno me boli povređeno oko…stvarno.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

…i ne mogu da ubacim drugu sliku koja je tamo…

Ne znam…

 

Postala sam golicljiva :)) 

Japanci su radili neka istraživanja i došli su do zaključka da je potrebno smejati se, najmanje, 15 minuta dnevno. Zdravo je, strašno je zdravo, smejati se. Ništa te ne zagolica kao lepo prijateljstvo. Svi dobijemo krila…

P.S.
…ova slika je moja net krađa, ali kad moraš da ukradeš, bar na tren…

 

Ne znam koliko toga može, u ovoj mojoj i meni čudnoj kutiji što nosim na ramenima, da se smesti, a da ne zasmeta i meni samoj. Neke stvari na, tom nedefinisanom mestu, radim golim srcem (gotovo većinu), a opet svako jutro iz iste šolje, u istom ritmu pijem istu kafu…i samo tako mi je dobra. Činim te vezane, ustaljene pokrete, mehanički, sa punim zadovoljstvom i sebično tražim mir da sa, tim ritmom, puna srca namestim ili pobacam sve stvari po rzličitim uglovima te iste kutije što se vezala za moje telo, koje godinama ne osećam kao svoje. Sudaraju mi se delići po njoj, odbijaju od uglova stvarajući meni neke nejasne slike, često nalik kasnoj jeseni bez šarenog umirućeg lišća sa golim granama upletenim u čvor. Tu zapnem. Tu ostanem i stalno, taj čvor, odvezujem rečima. Ne znam, koliko dugo, imam vremena da se bavim odvezivanjem tog čvora, na moj način…jer tu se zamrsim, tu potonem do dna, tu kopam da prvo sebi objasnim jasno. Većina se ne zdržava na čvorovima u svojoj kutiji, a verovatno ni ne dopre do njega, ne traži smisao njegovog postojanja ako su neke stvari, već, nečijim tuđim rečima objašnjene.

Kažu, da ti čvorovi stvaraju duboke virove, tu zapne i uznemiri se reka života, tu te povuče na tamna, nepoznata dna, sa ili bez pružene grane sa obale. Odatle se valja kloniti, to mesto zaobići. Nije pogrešno biti svoj ali nije ni lako, nije obajšnjivo, svima. Samo, par duša, u korak sa tobom, može da podnese stvari u toj kutiji, ne sve, nikako sve jer ni ista kutija ne podnosi ritam srčanosti koji ih razbaca po uglovima i zidovima, uz tresak i lomljavu. Ne znam, koliko dugo i kako je moguće, stalno se baviti stvarima u kutiji, odmotavati i skrivati u šarene papire, na sopstveni način? Ne znam…

Ipak, je gomila stvari poređana izvan sopstvene kutije, u nekom nametnutom i trenutnom redu, koji se teško podnosi, ali neminovno vlada i postoji. Te redne, vanjske stvari nije teško po ustaljenom redu pratiti i pijačnu ponudu kupiti za bedni groš, ako ga imaš. Pijaca je, uvek, šarena i puna boja, ali te boje nisu poređane po sopstvenom redu. Uspeh je da spoljašnje šarenilo sklopiš u svoj spektar da ne štrči, a ostane samo tvoj. Žive boje naneti u sopstvenu sliku je magija, kao prava ljubav, kao dar od Boga da ostaneš svoj u njegovom svetu. To je ono što zvuči kao, oboji spoljašnji svet njegovim bojama, na svoj način. Nauči da živiš, šareno, za svoj groš. Ne znam…

Najlakše je pobeći od tolike vanjske obojenosti u neki imaginarni mir, ali samo na kratko. Što duže, to ostajanje je bolnije. Dno se gubi, rupa ostaje bez dna i prekopavanje i produbljivanje iste tajne, stvara prividni svet tišine smešten, u jednoj jedinoj stvarčici, u uglu kutije o kojoj pričamo. Često, od težine njenog postojanja, u tom uglu, nakrivi se na tu stranu pod teretom i tako drugima postaje smešna. Vanjski smeh se ne tumači, iz razloga, što stvara drugi čvor i oduzima potrebno vreme, za njegovo odvezivanje. Ako ne znaš da se nasmeješ sam sebi u znak života na sopstveno postojanje, nećeš umeti da se smeješ sa drugima i učiniš sebi zadovoljstvo da u masi osetiš sreću svog postojanja. Najslađe je krišom se smejati, sa nekolicimom njih iz gomile, na sopstvenu temu u isti dan, trenutak i čas. To su spone, niti, a opet se različito dožive. Sitne, dozvoljene krađe…igra za groš, za smeh. Deljenje. Ne znam…

Jedino što od svih pobrojanih stvari znam je trenutak sreće. Trenutak, tajno ukraden, pokretom, delom, rečima, igrom…igre, nevine i dobronamerne, golicljive igre su stvari iz kutije što vračaju dete u odraslo telo. Golicaju negolicljive, zavezane u čvor u sopstvenim kutijama, izbacaju u neki spoljni svet boja poređanih na njihov način za smeh, za zdrav golicljiv smeh, ukraden na tren, u tren za delić sreće…za groš ako ga imaš udžepu, za postojanje, za igru…deljenje, „prva računska radnja koju treba pravilno naučiti“.

Ostalo, ostavimo tišini…ne znam.

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Kućica

…čija kućica?

Brzo zidamo kućicu od čudnog materijala. Nižemo, nanosimo, spajamo slabim, nevidljivim lepkom spojeve da, kao, postoje. I ti bi neku kućicu, i ja bih kućicu neku…možda istu. Ti baciš nepečenu ciglu, ja je uhvatim, ili ne uhvatim. Kad padne skupljamo deliće i lepimo, ponovo, da se ne primeti. Čiju kućicu, koju kućicu, ima li je? Ti slažeš, čas kamen, čas ciglu, čas slamu…ne ide to zajedno. Zamislili smo, ili mislimo da smo je zamislili? Biće da se gradi sama, od sebe? Već, gosti dolaze…doda svako nešto, samo, njima je kućica smešna. A što im je smešna? Ne znam, ne znaš ni ti. Nek se smeju, smešno jeste što se ne vidi.

A da gradim ja sama, svoju? Onako, kao što mislim. Misliš, da bi se srušila…nepostojeća kućica? Imaš li ti takvu kućicu, tamo negde? Možeš li sam da je sazidaš, sad?  Treba ti kućica. Hladno je i duva. Duva i ti osećaš, a još nemaš kućicu. Nemam ni ja. Gde misliš da se sakriješ? Ja ne znam gde ću…da se sakrijem, više. Nudiš mi ključ, od čije kućice? Odakle ti ključ ako nismo završili kućice? Ni tvoju, ni moju, ni našu. Znaš li ti šta je, uopšte, kućica? Nema veze od čega je…kućica je kućica. Ako ti pokažem moju kućicu, trudićeš se da napraviš sličnu, ili obrnuto. To više nije, to.

Zato, nema veze. Baci ti meni čudnu ciglu, a ja ću da je uhvatim, pa da lepimo najčudnijim lepkom, još čudnije zidove. Možemo da se dogovorimo kome koji zid pripada i kojom bojom da ga bojimo. Kilava rabota. Sama će ona da se napravi i oboji. Prosto smo je tako počeli. Na taj način. I sve što sad promenimo, biće smešnije i nama. Pa, hajde onda da sednemo pored kućice koje nema i da se smejemo. Smejemo svemu i sami sebi. Lepo ti kažem da se kućica zida, sama. Ti, i dalje, ne znaš šta je kućica?

tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

Zašto, to…

Zašto me vraćaš na obale pune oštrog peska

i cepaš silom nazuvene papuče,

i zabadaš ledene igle u bose tabane,

posle posete nežne, izgubljene obale,

vraćaš me da posrćem po ranama koje bole?

Pokazala sam ti, tamo, kako se dišu boje,

šta znači obala, školjka i more…

disanje je način života,

udisaj je potreba da se živi bolje…

ono što ne dišeš kao tvoje,

samo je pesak sa hladne obale

gde krhotina bode, cepa meso na dvoje.

Došla sam da dišem na tvoj način,

onako kako navika zove,

došla sam da nemam udisaj,

ostavila sam školjku, obalu i more…

i sad sam tu, ali samo za vreme bure,

da se čamac ne prevrne,

u putu do viđene obale…

ovde sam, ali vratiću se,

vratiću se ne zbog tebe,

učiniću to za sebe…

vratiću se u leto da vidim galebove,

ili u proleće kad se otvore prve lale,

zamiriše đurđevak za moje voljene…

vratiću se da vidim šta priča more,

da otvorim školjke i prospem bisere,

ne za tebe, već, za samo moje…

i ne vraćaj me tog proleća

silom u zime i ledene obale,

naući da je disanje način života,

da to nije tvoje…

taj miris obale, školjka

i more…

pusti me da dišem

kad upoznam bolje…

i donesi mi naše grožđe,

za poznate mirise, za boje…

P.S.

Žao mi je što, puno bolju, pesmu ne mogu da postujem jer ne znam da crtam nos. Lepa je, ko zna lepo da je pročita, ali je na zelenici i na:

http://vidimtezeleno.com

i dalje…ovo je moje viđenje dolazećeg srcastog dana. ♥ 😉

Sok od jagoda…

Samo, poljubac i ništa više…dovoljno. 🙂

Zabranjeno čitanje za „pelcovane nekulturom“ i za mlađe od 14 godina.

Sklanjam prašinu sa slike…dodir živaca pršti, pecka vrhove. Meko utanja meso o meso, lepi se kao žitko testo, teško odvaja. Prosula se rosa, miriše na lišće, na žito. Na bosiljak. Jedno čulo, slatka navala osećaja, sokova i mirisa. Zora se otrgla od čekanja, bujica divlja u venama. Krv navrla kroz okno probuđenog vulkana. Rasturile se zadnje ćelije, bez pameti, u beskonačnost svemira. Odvaja se telo, deo po deo, nestaje i spaja u nepoznato. Kao, tek, oprana jagoda zagrižena na pola što curi niz bradu, vrat do nedara. Zagrižena polovina, sveža zelena peteljka, ostala u umazanim rukama. Po pola, ili više, manje? Dva u jedno, nijednom isto…takva su to zvona, umeju da unište.

Jutarnja buđenja, kasna ili zorom, dozvana nemarnim dodirom mekih, glatkih nabora savijenih tela. Uvili se čaršavi, zapleli po nogama, ne pokrivaju. Ne treba. Oseća se miris šume i lišća. Malo tunjav, ali sladak. Uvek, ostane u porama, ostane izlaskom iz gnezda. Osušena. Opet dodir živaca, uranjanje u meko testo, teško se odvaja…sok od jagoda. Let po šumi, trka, igra po cvetnim poljima. Mirisi, dva procvetala cveta. Stopili se, kao miriše poznato i večno. Omamljuje lagano, laganim ritmom pokreta kapi sa pokvašenog lista što kaplje po laticama retke ruže. Uvukla trnje, na tren, da ne zaboli dodir oštrine. Lagano mešanje, lepljivo testo, ukusa soka od jagode. Klupko dve niti, smotano nesvesnim mešanjem dve boje, nadom u slaganje, pristajanje. Čuje se lupanje granja o prozore, sve, po ritmu prisutne prirode. Šum reke ispod skloništa, ako ne uspe stapanje sokova, odneće ga nemirna voda, jednog dana. Voda odnosi sve, popunjava praznine, jecaji utihnu u njoj, tu se slome. Nije vreme za njene malene, moćne, mestimično usađene virove. Nepristojno, jedna, žaba pokušava da peva…remeti titraj zvuka prihvaćene prirode. Još, soka od jagode za žedne duše…

miris jutra na usnama…

 Sve je vlažno…bose noge po mokroj travi u jutarnje trčanje i dah bez ritma, umor trčanja kroz orošene livade. Raširila latice, divlja lala, vidi se jedina na tom delu livade. Mokro lišće doziva sunce da osuši vrhove. Jutro, još, ne sviće za cvetove i lišće. Dozvan vetar ga pokreće, igraju se raširene latice u prosutom soku od jagode. Klasje obučeno u košulje, njiše se, zrna kukuruza kradu gladni vrapci sa skinutog, punog klipa. Ne skriva se, ne bole ga kljuckanja, nezasitog vrapca. Lepo je kao prosuti zraci sunca, na bestidna neprobuđena okvašena jutra, zatečena u namernom kašnjenju…ako znaš da gledaš?

Pogledom se širi miris kafe, potapa ukusom jagode, ožednele duplje. Sve nakon, sve u jutro, ima miris kafe. Uvlači se predah, kao ustaljeno ponavljanje, nepotrebno potrebno, za disanje. Sunce umirilo razigrano granje, u oknu prozora. Budi. Vrelim na suvim, prokrvljenim usnama, kao latice lale osunčane. Peva neka ptica. Žaba se više ne čuje…medeno u bajci sazrevnja. Tišina reči, između, toplo miluje. Uranjam u očne pustinje, da li su zelene? Više se ne vidi, u predahu su kao zaspale ptice. Čaršavi smotani, slomljeni, liče na nepostojeće kukuruzne stabljike, ili lale…koje je godišnje? Mnoga su prošla u reci, nepredata virovima. Nije za zaborav, a ni za sećanje. Traje u predahu mirisa tople kafe. Ako vreme stane doneće se jagode na nove ukuse. Ponovo? Isto? Sledeći treptaj, očiju u predahu, probuđenih trepavica, nije isti. Ponovljena pesma, one ptice, nije ista. Samo, ponavljanje u zamršene čaršave, u osušeno lišće. Jutro. Jagode.

poljubac jagode…bosiljak i lišće.

Osećam miris bosiljka, svu nevinost stopljenu u ovaj put. Lišće posulo jutro, dobija boju. Lenjo se prosula zrna  kukuruza na uvaljanoj postelji. Vidi se, obasjana, nema, vatra…vulkan u venama, prosuta kafa. Postojimo, ponovo…tu na drvenoj galeriji, trezveno, ne isto. Nesan, pred zoru, slučajnog dodira nestaje, jutra znak. Sve je bistro, ponovo…Lala se osušenih, raširenih latica šepuri na suncu, na zelenoj livadi u očima. Pčela se naleće na cvet, u sudaru sa njim završava svrhu svog leta. Zrna žita se prosula po postelji, sad žuljaju…ne čini to. Ne čini da mi se najveća želja ostvari namerno. Izgubiću bosiljak u nozdrvama, nestaće ukus jagoda na usnama, prosućeš sok do zaborava. Zatvori probuđene livade u očima, dodirni me slučajno, neponovljivo, bez namere. Pusti da pamtimo sok od jagode, da se dogodi nesvesna namera na ovoj zgužvanoj livadi od čaršava. „Retke ptice umiru pevajući“, ne bih umrla da se zora nije probudila. Jutro i budna namera ponavljanja me ubija. Pusti da priroda zapeva, ne glumi žabu u ustalajoj žabokrečini što misli da peva. Njeno pevanje ne smeta, nestaje u svemu što odnosi voda. Donesi miris jagoda i bosiljka…

Ovako mi se čini, da sve je zabrana pokrila. Nenamerna lepota dozivanja u nama, usta na usta, kao mlako testo što se teško odvaja, oživi me…i nije se žellja ostvarila.

 Na vratima u godine, bez ponavljanja, pčela donela cvetu pesmu, zabranjeno ljubljenje i tu je ostavila. Zabranjeno ljubljenje u praskozorja, gužvanje, prosipanje žita po postelji. Nema mirisa bosiljka, nevinosti slučajnosti, bezgrešnosti pokušaja spajanja, molitve da tela odgovaraju susretima. Pčela ima svoj put i ubada, klasje otkriveno se po naletu vetra naviknuto savija, drvena galerija je u godišnjem čekanju, zanemarena propala. U širom otvorenim očima, ne vidim zelena polja, livadu orošenu. Bosim nogama ne trčim, dah mi je miran u jutra, uz sok od jagoda metalnog ukusa. Neke druge oči na mestu želje što je postala moja, žarko željena, na protrčanim orošenim poljima bosim nogama…ali jedno znam, znam u venama, u ugušenom vulkanu čekanja, kao ptica bez pesme skrivena u lišću zaborava;

Znam, znam da mi se praskozorje ponovi, ako je moguće, umrla bih tu, na licu mesta…

zabranjeno ljubljenje…

P.S.

Prvi put izbacam javno tekst sa malo erotike, polovinu sam sama izbrisala…ovo nije ceo tekst. Molim razumevanje. 🙂

tekst je sa:

http://vidimtezeleno.com

Pepeljuga?

„šolja na pola“

E, ovako;

U jednom zbrkanom kraljevstvu, malo drugačijem i malo svom, snove je snevala ostarela Pepeljuga. Bajka se, negde, u Nedođiji zakačila za strujni kabal, protresla se od teškog strujnog udara i pobrkala joj se slova, pa ni Pepeljuga nije Pepeljuga, a ni kraljevstvo nije kraljevstvo. Sve je offline. Svet u sebi i za sebe. Pepeljuga dobila virus smrtnika i stari, kao sav živi svet. Ali jedno se slovo, u kujni zavuklo ispod propalog parketa, pa Pepeljuga od svega njoj namenjenog , čisti pokretima izvežbanim po navici, nalik pokretnoj traci. Dani prolaze. Isti. Sve zakočilo, pobrkalo se i šljaka obrnuto. Zaglavilo se u stvarnosti. Bajka se smutila od strujnog udara i zapela u stvarnosti. Greota. Samo, Pepeljuga sanja. Molim zle veštice da skinu čini, jer ona se zbrkala, smuvala i promenila. Zaboravila da postoji princ, zaboravila bal, zaboravila prijatelje…zapela, bre, u kujni! Samo, taj deo bajke zapamtila i ponavlja iz dana u dan isto, kao pokvarena ploča. Vile, vilenjaci, štapići, ribice i ostali čudotvorci, stvar je hitnaaa! Hitna je jer je malo, samo malo, probudila „šolja na pola“. Svaki dan je sačeka isto na mestu gde se zatekla;

…kao da kuva za vojsku…kupite kazan, breee!

Pošto zašto, računica odgovara svima, a on nije svesna da se njoj ne isplati, samo, je malo bole ostarela leđa. Nešto je i bolesna, kija, kašlje i sve je sporija, pa zaostaju radovi. Ona služi samo tri patuljka. Patuljci su od strujomlaćenja pobrkali ulogu sa zlom maćehom, a nema ni ogledala. Postoji problem, veliki, opasan po čitavo kraljevstvo. Pri teleportovanju u paralelni stvarni svet, geni poludeli, pa se Pepeljuge klonirale. Virusna multiplikacija je prešla u pandemiju. Šifra crveno! Razmnožile se Pepeljuge po ovom kraljevstvu, a preti zaraza šire razmere, ako se ne uveze vakcina. Preventiva ne pomaže. Ništa ceđeno,  cveklasto, bademasto, šejkovano i zdravo za mozak. Nadležni u saradnji sa patuljcima izračunali da se Pepeljuge isplate, povezali se sa privrednim tajkunima i Pepeljuge se samo štancuju, kopiraju mašinski. Nauka je čudo u službi zla. Moral, etika, empatija su na dnu dna i niko se ne buni. Kakav #GMO, to je sitnica! Pepeljuge uništavaju kraljevstvo, nesvesno…pomažu stvaranju gotovana, dokonaša, nevaspitanaca, mlakonja i seronja čija računica je jasna, a i lepa i lagodna navika.  Edukativno štivo ne pomaže, probala sam da „proturim“ Laleta, ali slaba vajda…ne reaguje adekvatno. Malo pobegne, pa se vrati u kavez na sigurno, a puštam periodično ovo…evo i ovde, čisto poučno:

http://www.youtube.com/watch?v=rYA4NurJ5ck

Motivaciono sam okačila ekran laptopa iznad sudopere. Nema vajde. Dani se nižu, pandemija uhvatila maha, sve se više sudaram sa naštancovanim Pepeljugama, mašina i propaganda tajkunskih faca je sve jača. Zato molim vile, ribice, štapiće, vilenjake i ostale magične pojave da se teleportuju iz sveta bajki i promene stvarnost. Stvarnost, definitivno, ne šljaka. Pepeljuge stare, kao sav stvarni svet, kako da pravu vratimo u bajku i uništimo mašinu? Nema nam spasa. Stvarnost se menja brzinom svetlosti, bajka bledi, a zaraza je uzela maha. Patuljci pobrljaveli, nesvesno i po navici se baškare i zaboravljaju da im je Pepeljuga prijatelj. A kao najveća opasnost, javila se čudna pojava, pomešali se likovi i bajke. Više se ne zna ko je ko, ko je Snežana, a ko Pepeljuga? Nestaje svet prinčeva i ljubavi i poljupca buđenja. Bledi bajka i srećan kraj. Ljubav za ljubav! Moja iskrena molba, svim razumnim bićima, probudite se iz stvarnosti i vratite bajke u svoja srca, možda ne izblede, možda se probude. Moj sledeći pokušaj je imitacija hrabrog princa, da se trgne iz sna, da se seti da je njena zemlja bajka…izvoli zaspala, ovo nije kraj mog pokušaja:

nije, baš, princ…ali je borben i liči na dobrog tipa…pitajte stranicu „Crtani film u 7:15″ za link…

Ljudi, stvarni ljudi, život ume da postane stvarna bajka. Probudite Pepeljugu od strujnog udara, vratite joj sećanje i nabavite vakcinu. Ne ostavljajte bajke da blede i ostanu same, da se mešaju likovi…i bajke imaju mame koje se bore, na svoj način, da bajkama vrate snove. Nije sve tako crno, do skorog viđenja, sa terena:

http://www.youtube.com/watch?v=bLyyxgEZ_80

Smrt struji visokog napona! 😉

P.S.

Zahvaljujem se divnoj stranici „Crtani film u 7:15″ za sav materijal i motivaciju…takva stranica treba svima nama. Hvala. ♥

tekst sa:

http://vidimtezeleno.com

Bezimena

Cvet otkinut od života…

Tekst sa;

http://vidimtezeleno.com

U šarenilu balona, latica i prosutog, procvalog, razletelog maslačka kupala se opijena cvetnim nektarom, opijena i zaspala, ona sama. Sama, bezimena kraljica snova, nošena vetrovima istoka i zapada, nošena tuđim potrebama i željama, u svojim snovima. Dani prolaze, Bezimena. Dani se gube, u snovima.

Omađijana željama, zaspala kao lala u večernje. Odnela je tuđa potreba, tuđa želja, tuđa misao pokrila njenu. Najmanja ptica je sletela na njen dlan, kljunom je kucka po obrazima. Zove je dan. Zove je rosa da se umije. Ona je usnila sanak na poljskim vetrovima, tu ostala. Daleko od buđenja.

Čekaju malene duše da se probudi, da priča, da zaigra. Ovo je tren kad njena potreba nestaje. Nedra joj dišu, trava zaborava ih pokriva. Bezimena. Šire se pomešani mirisi. Mirisi cveća, latica i rasutog maslačka sa livade stapaju se sa njenim mirisima. Dva sveta, san i jedna bajka.

Gusenica nije postala leptir. Njena tišina i zvuk livade. Trn se sakrio ispod lista pored njenog stopala. Ona spava. Sama. Bezimena. Vetrovi istoka i zapada poje tihe pesme i kriju se u njenim prstima. Još, jedna uspavanka. Senica ne peva. Grabljivica se krije iza zamršenog granja. Lija je zaboravila da izvuče rep sa mesta posete. Medved je obećao med, a nema ga. Pčela ga ubola, ne oseća. Laste se nisu vratile, rode zaboravile gnezda.

Sutra, kad se svi vrate po zaboravljeno, da li će da spava? Da li će da sanja? Da li se zaboravljeno pronalazi? Ovo je njena bajka, njen san, a livada oko nje. Njena tišina, a šuma je nemarom pokrila. Ostaće Bezimena na cveću, sama.

Gledam je. Nadvila sam se iznad nje, kao žalosna vrba. Ne dišem. Spuštam otkinut cvet, ukraden od života, pored njenog uzglavlja od pomešanih mirisa. Odlazim, ne okrećem se. Stidim se.