23
дец
12

Lela

Nisam verovala da je moguće biti i živeti u svetu sopstvenih senki, da njihov odraz ne prati sjaj sunca, da se prostiru nepravilne i neme, živeći život duhova. Brzo su mi objasnili pravilo da se Ja ne naglašava, da moram ne postoji za druge, osim, za mene…na belom papiru objašnjavajući, obične, prirodne stvari naučila sam da koristim, „na osnovu prikazanih činjenica da se zaključiti“ da ne postojim Ja… i postala sam senka sopstvene senke i po ulicama, nenamerno, raspoznavala i zagledala se u meni slične, noseći krivicu sopstvene nesposobnosti, da objasnim sebi da volim i želim da živim kao Ja. U tom nemom svetu dobješ neki instikt za obično preživljavanje i druge senke oko tebe postaju ti bliske, a njihovo treperavo „nepostojanje“ osećaš i razumeš.

Često, sam šetala ulicom kojom je hodala ona, Lela, i osim što su nam imena počinjala na isto slovo drugima ni po čemu nismo izgledale slično, a osećala sam da me talasi čudnih boja drmaju i tresu iz sopstvenog korenja kad prolazi pored mene i na njeno: „Zdravo“, i na osmeh čudnog oblika usana, sam mi se pogled obarao na vrhove sopstvenih cipela, a misli počinjale da teku u ritmu koraka. Išla je, samo tom ulicom, samo u jednu prodavnicu, samo je jednom u toku dana izlazila iz kuće, a sretale smo se i pogledi su nam se stapali na tren, dubok i jezivi tren prepoznavanja i razumevanja. Čini mi se da sam jedina shvatala njen osmeh, a tumačenja i šaputanja prolaznika koji su ostjali iza nje izazivala su u meni strah od koga mi se ježila svaka dlaka na telu, po navici i iz bolne slabosti, okretala sam se da čujem šta ostaje iza mene…normalno, to nisam uspevala ali sam znala da senke senki, jedino, iza sebe imaju takav trag, trag nekog drugog sveta i zbog istih tragova nemaju realno obličje, realnog postojanja ali su projektovana slika opisana rečima iste „realnosti“. Tako su se stvarale senke koje hodaju ulicama sopstvenog sveta i u svom minijaturnom projektovanju, gubile su se i živele u sopstvenoj bajci, naviknute, neme, nezvane, neshvaćene, nepravilno opisane. Ne znam kojih je godina Lela jer smo se poklapale u istom paralelnom svetu i činilo se da zajedno starimo, u isti dan. Nekad, kada bih cipelom zagazila preko linije u realna postojanja, a dešavalo mi se često, gubila sam vezu sa njenim česticama i energijom njenog postojanja. U tim momentima, iza linije, pitala sam se šta se dešava sa svim „realnim“ dušama oko mene i da li su one stvarne i prave. Sva ta lica poznata, bistrih pogleda i „čistih osmeha“ bila su mi daleka, hladna, nedukučiva…ne, njih nisam osećala, oni su stranci u mom telu, ćelija koja se sama odbacila… 

Lela je hodala brzo, uvek u žurbi, uvek rasčupana ili sa čudnim kapama pokrivene glave, u papučama koje su odzvanjale i klizale se po ledu, nezainteresovana za sliku koju ostavlja. Lela je žurila, Lela nije imala vremena za sopstveni dah. Kupovala je isti hleb, iste kifle i tošila istu sumu novca, svaki dan, u istoj prodavnici. Lela nije bila u vremenu, Lela je postala senka sopstvene senke…nije bila takva u istoj maladosti koja se poklapala sa mojom, bila je drgačija, tanušnug struka, plave kose i veselog pogleda, smotana u dugačke suknje i cvrkutava, primećena… Lela je bila slatka, pričljiva, druželjubiva…plenila je poglede. Promena se dogodila i ista promena je nazivana raznim imenima, a niko nije osećao talas boli i razočarenja, teških događanja koja zahvataju i povlače u osamu…ne, ona nije bila jadna, bila je prkosna u svim promenama, i to je ta iritacija za trag „stvarnog sveta“.  Ljuta sam na sebe, na svet oko sebe kad gazim cipelom preko ivice u stvarnost i skrcala bih nameštene poglede i lažna, neosetljiva šaputanja, za Lelu. Ona nije moja sestra, majka, drugarica, rođaka, ništa od toga, samo mi je bliska u venama. Ni jedno drugarstvo nije tako jako kao ova povezanost i čuvam je kao retku dragocenost, da je nikome ne poklonim. Lela ima Ja, neznalice bistrog pogleda bez svog sveta u očima našminkanim tuđim bojama…

Danas, pišem o Leli jer je nisam videla. Pitam se da nije prošla neprimećena, bojim se da nisam izgubila ta posebna odlaženja u nestvarne, povezane svetove gde žive tiha osećajna bića, duge senke sopstvenih senki…ne moram ništa, ne upotrebljavam Ja, samo, na osnovu promatranja i osećanja pokušavam da vas zajedno sa sobom uvedem u drugi svet koji je krhka senka, za vas i mene nestvarna prašina koja se rasturi pod našim neosetljivim koracima…

Lela je posebna…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s


tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

децембар 2012.
П У С Ч П С Н
« нов   јан »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца


%d bloggers like this: