18
дец
12

Smorčići

baci belutak da se vrati lepši :)

Kad se rodila dugo željena devojčica i okitila godine čekanja i strepnje najlepšim decembarskim ukrasima u kući porodice morskih Smorčića nastanila se neobična, penušava  izmaglica od talasa. Osmesi su odzvanjali u kućici šljokičastih zidova, svo sivilo je nestalo, a balončići morskih talasa su udarali u zidove veselog doma gde se čula nova, šumeća pesma. Znate, kad naslonite uvo na školjku da se čuje morska pesma? Ova je bila drugačija jer su šumovi i note stvarane dugogodišnjim željama ušli u zidove doma. Morske Smorčiće ne vide svi ljudi, samo, neka deca koja čitaju i žive bajke i odrasli što ostaše u detinjim zvucima. Priča se da kod ljudi postoje slične navike, da su pojedine porodice bliske Smorčićima ali se to šapuće i čuva kao tajna da ne nestane. U ime svih šaputanja, pokušaću da šapućem o ovoj priči da bi svima što čitaju ostala šaputava i nestvarna, a bliska.

Dani u domu Smorčića postali su drugačiji i raspevani, baka i deka su doživeli da ispipavaju ušatog i zavijenog stvora i da kolevku od biserne školjke svako jutro pune raznim darovima iz mora. Pevalo se, ljuškalo se, razmazilo se ali kao da je veliki Bog čudne zajednice darovao čupavi i ušati smotuljak da bude i ostane, dobra beba. Žurili su ovi matori Smorovi da nadaoknade sve što je moguće jer se bližio dan njihovog nestajanja. U svetu Smorova u nevidljivom balonu, sa druge strane mora u zemlju Večitih Snova, prvo su putovali jači i oni što su bili predviđeni da budu stub budućeg doma. To je bila kletva zlih veštica, još, u rađanju prvih porodica Smorova. Kletva je činila da se zidovi doma ljuljaju kad najjači odlaze i ako dom opstane vredni su da dalje žive. Jednog morskog meseca, u nekom morskom danu letnjih smorovanja, najjači je počeo da dobija obličije odlazećeg balona. Polako se unela zebnja i strah u zidove doma i duše kućnih Smorova jer se znalo da Grad Smorova prati dešavanja i tok kletve. Niko se za veka življenja Smorova nije usudio da prkosi i razbije kletvu zlih veštica, tako se shvatilo življenje i Smorovi su poštovali tokove tradicije. U tim danima kad se neko od Smorova okruži tankim ivicama balona za Večite Snove, retki su Smorovi koji su stvarno tužni i daju pomoći poljuljanima. Običaj je da se takne u dom zaokruženog, prozbori morska tekućina, rođaci sprovode običaje ali se nadgleda tok kletve i priča o tome na skupovima. Unutar doma se kletva zaboravlja, udara se u zidove balona jer je moguće zadržati okruženog, duže u domu, ako mu je duh lepo stopljen sa šumom talasa i mora. Živi se da se ti dani produže i vreme u domu je u nekom stajanju. Čudni su mi ti Smorovi i njihova tajnovita tradicija koja se ne razbija, već, pušta tkava kakva je da teče. Jednog prolećnog jutara polete balon najjačeg smora i gordo i hrabro zapara oblake iznad mora…i sve bi bilo dobro u kućici od jakih školjkičastih zidova da nije zapevla neka čudna keštava ptica, uokvirila baku Smora, ponela je u balonu i ostavila na polovini mora. Jedino što se čulo iz tela bake je krik iste pesme, čudne ptice. Kletva prekrila dom i uplašila Smorove iz grada, zatresli se zidovi doma i nadvila se čudna magla iznad ognjišta. Pričali su mi da je mama Smor vodila maleno Smorče na obalu mora svako jutro, davala mu u ruku belutak kamenče da ga baci daleko u talase, treperavim rečima: „Baci, baci što dalje, vratiće ti se lepši belutak!“ Tako je počela živa bajka porodična i prvo razbijanje kletve, praćeno pogledom iznad mora i promatranjem bolana koji se ljuškao na vetru iznad mora. Činilo se da balon, čas leti nazad na obalu, čas prema zemlji Večitih Snova ali je najteže bilo njegovo mirovanje na istom mestu, iznad iste tačke velikog mora. Navikli su se Smorovi na nove dane, na nove običaje i drugačiji život jer su stvorili sopstvena verovanja i čarolije. Ovu čaroliju prenosim ljudima i način kako se održava kućerak kad mu se zidovi ljuljaju. Sad slušaj šaputanje;

U jutarnjim šetnjama obalom mora i neumornim igranjima u pesku, dohvati talas školjkicu i pužića malog Smorčića i odnese daleko u dubinu. Prosuše se suze malenog stvorenjceta na okvašene ruke i rumene obraze, ušići se kao u pseta  poklopiše sa umršenom kosom, a okice zaokružiše u veliko slovo O zaprepašćenja i neverice. Jecaji, jecaji i jecaji za omiljenom igračkom i novim gubitkom. Zapara se srce mame, već, bolno i skrhano i probudi se majčinska želja da se razbije tama i osvetli magla iznad ognjišta. „Ko šiša kletve, nek se nose bestraga sa vešticama“, urlala je u sebi Smorica. Skupivši svu snagu saže se put peska i dohvati poslednji, veliki belutak, viđen tog dana.

–  „Pogledaj me Bella bambina!„, reče mama i zamahnu širokim pokretom bacajući belutak u duboku vodu. Smorče raširi okice i vrisnu:

–  „Ne, mama!!! Ne baca se zadnji belutak nađen istog dana, to je nesrećaaa.“ 

 –  „Ko kaže, veštice? Nema veštica, veštice su glavi i vratiće more nama lepši i belji belutak, nije ovaj zadnji. More vraća izgubljene snove i stvari!“

–    „…ali ja hoću moje, želim moje igračke!“

 „Dobićeš svoje i dobićeš svoju čaroliju ako naučiš da veruješ u nju.“

–  „Stvarnooo!“

 „Stvarno, ali ako veruješ…“

…i tako je nastalo porodično verovanje Smorova, tako su preživljavali dane bacajući daleko u more belutke i loše snove da im se vrate lepši, ili isti ako su lepo sanjali i lepo se budili. Naučili su da gledaju proziran balon iznad mora, izgubljen u sebi, kao na normalno događanje i često su govorili da je to izgubljena zvezda koja se spustila da gleda more i ne zna da se vrati. Šta kome smeta, nek veruju ostali Smorovi u veštice i kletve, ova se porodica naučila da preživi i preleti iznad ustaljene priče u nejakim zidovima školjki, ali da živi svoj život…

Često se setim Smorova kad odem na more, dohvatim nešto nalik pravom belutku, prošapućem u njega sve promašaje, ružne reči i poglede, zamahnem što mogu jače da odleti i padne što dublje, ali da se lepše, još lepše vrati. Znam da su mi se neke stvari učinile drugačijim, znam da ću vremenom na sve dugačije da gledam. Učini te to i vi…ne treba vam more, samo, pazite kad šaputavi kamen bacite da nekog ne povredi…možda, su vaši zahtevi nečije rane…bacite daleko, ali da valja…vratiće se lepše, veruj! 

…sad žurim da vam pokažem belutak…izvinite ako sam slovo ili zarez progutala…obožavam male Smorove ♥

Advertisements

0 Responses to “Smorčići”



  1. Оставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s


tovanda

tovanda

Zovem se Lidija...Nemam svoje mesto u stvarnom svetu...ja sam nedovršena, nesavršena, nepronađena, od sebe neshvaćena, drugima nepoznata, nerealna, sebi nedovoljno obrazovana, neispraksovana...letim na ćilimu, povremeno na metli...sve mi se čini drgačije jer sam takva kakva sam...

Види цео профил →

децембар 2012.
П У С Ч П С Н
« нов   јан »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31  

nađi me ovde!

Грешка: Твитер није одговорио. Молимо вас да сачекате неколико минута и да освежите ову страницу.

Архиве

Унесите своју адресу е-поште да бисте пратили на овај блог и примали обавештења о новим чланцима преко е-поште.

Придружите се 137 других пратиоца


%d bloggers like this: